Радије дајемо пекмез него новац

У Србији је све већи број сиромашних, а донација је све мање. Наши највећи богаташи нису забележени као донатори Црвеног крста за помоћ сиромашнима, иако се неки од њих налазе и на светским листама милијардера. Осим тога, дугогодишње искуство запослених у Црвеном крсту казује да је "у суштини нашег народа доброта и осећајност, и да радо помажемо другима у невољи, али не новцем".
Према статистичким подацима за фебруар 2007. године, граница сиромаштва у Србији одређена је потрошњом мањом од 7.861 динара по четворочланој породици. Према том критеријуму, бар 10 одсто становништва живи испод границе сиромаштва, док је још 10 одсто недовољно материјално обезбеђено. То укупно чини око 1.600.000 грађана Србије чији редовни дневни оброци нису извесни, од којих се око 800.000 њих налази на ивици гладовања.

Премда се не може закључити да преосталих 80 одсто становништва у нашој земљи живи у благостању, очигледно је да није мали број људи који би могли да помогну најсиромашнијима. Док најбогатији искључиво помажу у оквиру маркетиншких акција својих фирми, најчешћи изговор за такозвани средњи слој је то што, како кажу, "не знају коме могу и шта да дају".

Драгица Кљајић, стручни сарадник за социјалну делатност Црвеног крста Србије, каже за "Политику" да та хуманитарна организација успева да преко народних кухиња пружи помоћ за око 20.000 људи.

– Црвени крст Србије, у 58 општина, без Београда, уз помоћ локалних самоуправа свакодневно нахрани 19.390 гладних суграђана. Месечно припремимо 367.667 топлих оброка, али то није довољно за све којима је таква помоћ потребна. У Србији је све већи број сиромашних, а донација је све мање. Оброке у 58 општина донирају Влада Србије и локалне самоуправе, а ове године су међу донаторима и Телеком Србија и норвешки Црвени крст. Међутим, постоје општине у којима се преко лета прекида рад народне кухиње, јер корисници прихватају сезонске послове, одлазе из градова у села и тамо добијају и храну – објашњава Кљајићева и додаје да се ови људи по завршетку лета враћају у народне кухиње.

Град Београд, за разлику од других локалних самоуправа, самостално финансира рад народних кухиња, те је ове године за њих издвојио око 170.500.000 динара. У седамнаест београдских општина један топли оброк 365 дана у години добија 5.650 људи, док у појединим општинама постоје донатори за остале потребе сиромашних.

– У Општинској организацији Црвеног крста у Старом граду годинама постоје стални донатори који помажу у набавци хране и гардеробе за сиромашне. Сви они годинама инсистирају да остану анонимни иако много значе овом огранку. Ипак, наш народ ће радије понудити теглу свог џема, своју одећу, сендвиче и слично. И ту настају проблеми. Црвени крст подлеже контроли санитарне инспекције и не можемо да узмемо ништа што нема сертификат о исправности, а тај папир можете добити једино од трговаца или произвођача. Тешко је онда узети ту теглу џема, а још је теже вратити је ономе ко је донео, јер то може да повреди, па и наљути дародавца. С друге стране, инспекција је оправдана, јер се за 15 година нико није разболео због неисправне хране – објашњава Кљајићева и додаје да постоје многе предрасуде о давању старе гардеробе Црвеном крсту.

Међу потенцијалним дародавцима раширено је уверење да Црвени крст прима искључиво нову гардеробу, што Драгица Кљајић демантује. Према њеним речима, неопходно је само да је одећа чиста, неисцепана и употребљива, а свако може да је донесе у било коју општинску организацију Црвеног крста.

– Наравно, нашем раду највише би помогло ако би неко дошао и дао новац за куповину, на пример, џака пасуља, при чему ће му бити омогућено да у потпуности прати где је потрошен његов новац – каже наша саговорница.

Новчани износи који стижу у ЦК нису велики, највећи појединачни је био око 5.000 динара, али зато су ту занимљиве приче о анонимним грађанима великог срца. Тако једна бака сваког месеца, како јој "легне" пензија, уплаћује ЦКС по 500 динара. Потписује се као "пензионерка из Београда".

– Када би свако издвојио по динар месечно, а они у расејању по евро, у Србији више нико не би био гладан – каже на крају Драгица Кљајић.