Српско-хрватска нелагода

Прође неки дан Александар Вучић Загребом, као што је ономад Зоран Милановић прошао Београдом, и све би слично, осим што сам, гледајући са стране, имао утисак да је свима који су се налазили с Вучићем било мало неугодно. И њему је, такођер, било неугодно. Сад је само питање је ли нелагода прелазила с Хрватице на Србина, с Весне Пусић на Александра Вучића, или је прелазила с њега на њу. Или је, заправо, попут неке велике епидемије грипе (за Хрвате у женскоме роду, а за Србе у мушкоме, као грип), нелагода захватила све одједном, и да је у та два дана то било заједничко српскохрватско стање.

Када долазе страни државници, дужносници и беспослењаци, рецимо када је прије неколико седмица ту био азербејџански диктатор – један од ријетких заједничких пријатеља Срба и Хрвата – Загреб бива закићен барјацима земље из које долази драги гост. Неки дан, у Вучићеву част, српске заставе није било за видјети ниједне. Можда негдје унутра, у затвореном простору, али напољу, на за то предвиђеним копљима и јарболима, богме се тробојка с немањићким грбом није извољела показати. То значи да је нелагода хрватских домаћина имала институционални оквир, била је званична и службена.

Александар Вучић је своју нелагоду артикулирао у више новинских и телевизијских изјава и интервјуа, у којима је понављао како се Срби и Хрвати не требају вољети, како та љубав није донијела никаквог добра, него требају имати заједничке интересе. И још је казао како о прошлости Срби и Хрвати неће мислити исто, али да би могли мислити исто о будућности. Док је то изјављивао, хрватским домаћинима, министрици Пусић, премијеру Милановићу, предсједнику Јосиповићу, очи су биле пуне суза радосница. Наиме, Вучић је говорио оно што је свима њима на врх језика, али им је мало неугодно да то кажу. А неугодно им је, опет, што су они, кобајаги, редом љевичари, антинационалисти, нимало шовинисти, борци за права националних и других мањина, па не могу изрећи оно што може и хоће један десничар, националист, борац за националну ствар, којему у прошлости није било страно према Хрватима исказати становиту, хм, предрасуду. Вучић као српски десничар легао им је свима као шамар будали. С њиме су братски дијелили нелагоду.

Александар Вучић ишао је у Загреб из истога, нама тајновитог разлога, као и Зоран Милановић у Београд. Неко је телефонирао из Брисела, двојици закрвљених фудбалера у некој нижелигашкој утакмици наредио да се рукују, иначе ће им обојици подијелити жуте картоне, и они шта ће, послушали. Тако се, мој је дојам и утисак, воде билатерални односи Хрватске и Србије, отуда и нелагода у хрватских и српских дужносника и државника.

Да је друкчије, да је у свему имало искрености, богме би се Загребом вијориле српске заставе, и то на више мјеста него азербејџанске, и богме би се Александра Вучића третирало као веома драгог и важног госта, што год он мислио, какав год у прошлости био и из које год странке долазио. И не би хрватској кобајаги лијево-либералној власти било важно што ће о свему томе мислити хрватски – десничари, националисти, усташоиди. Јер дођу ли ти на власт, у то нема баш никакве сумње, у Београд ће хрлити радо и спремно. Истина, уз ограду да се Срби и Хрвати не требају и не смију вољети – на Голи оток с онима који такву љубав показују – али требају водити рачуна о заједничким интересима.

А што су, озбиљно говорећи, заједнички интереси? Оно што су били и у вријеме Југославије: да два мала балканска народа, незаштићена, ојађена и излуђена, имају ширу заједничку платформу. То им не би требало бити тешко, јер говоре истим, заједничким језиком, менталитетно су слични, историјски блиски... Али да би се то постигло, нужно је одрећи се међусобне нелагоде, нужно је одрећи се употребе комшија у унутарполитичке сврхе. Дакле, нужно је, из хрватске перспективе, никада мржњом према Србима не ријешавати унутрашња економска, страначка, ко зна каква питања. И обратно. Без тога нема никаквога заједничког интереса, ни економског, ни привредног... Никакве будућности нема, ако не постоји жеља да се дође до истине о прошлости. А та истина, и када је о „Олуји” ријеч, и када је ријеч о узроцима и току ратова у деведесетима, и када је ријеч о Вуковару, о Сребреници, о Јасеновцу и о свему о чему Александар Вучић мисли друкчије него Весна Пусић, постоји само једна истина. Она није ни српска, ни хрватска, али је вјеројатно неугодна – како шта и како кад – и по једне и по друге. Онима који су у стању поднијети сваку, али баш сваку, истину о прошлости, сигурно је стало до будућности и до заједничких интереса.