Колико прихватамо друге

Истраживање социјалне дистанце у Војводини радили смо на узорку од више од 1.600 испитаника. Из обиља материјала издвојила сам резултате који указују на то колико смо блиски а колико удаљени једни од других.

У нашем узорку, неверујући су највише исказали став да им је свеједно које је ко вере, чак и када је у питању склапање брака – њих 63 одсто. Било која вероисповест да је била у комбинацији, број оних којима је то свеједно био је исти. Ипак, нико од неверујућих није казао да никако не жели да склопи брак с православним, али је и међу њима било оних (31 проценат) који не би желели брак с припадником ислама, адвентиста, назарена, док је половина одбацила Јеховине сведоке.

Однос према другоме показује и то колико би православних ступило у брак с припадником католичке вероисповести, а колико би католика ступило у брак с православацем. Показало се да је 30 одсто православних и 49 одсто католичких верника спремно, макар декларативно, да ступи у брак с припадником оне друге вере. Претпостављам да то што је већи број међу католицима него међу православнима оних који су спремни на верски мешовити брак указује више на положај већинског и доминантног становништва него на већу верску искључивост православних.

Међутим, само четири одсто припадника традиционалних цркава је изјавило да је спремно на брак с припадником верске заједнице Јеховиних сведока. Ако издвојимо протестанте, 10 одсто њих је отворено према Јеховиним сведоцима. Код неверујућих је, пак, спремно да прихвати брак с Јеховиним сведоком – 12 процената.

Још једна занимљивост у односима јесте разлика између православних и католика према атеистима. Скоро трећина (31 одсто) православних је спремна да ступи у брак с атеистом, а 26 процената католика. То да је атеизам био ближи православним верницима познато је и из историје, али овде се потврђује да је то и део приватног живота, а не само политичких кретања.

Однос према атеизму православаца и католика можемо препознати и у питању које вероисповести треба да буде председник државе. Одговор показује да 27 одсто православних верника, а 44 католика не жели атеисту за председника државе. Још једном је, дакле, потврђена већа дистанца католика према атеизму.

Назарени су у Војводини парадигма протестантизма који се није национално концентрисао. Однос према назаренима има своју традицију више од сто година. Зато желим да прикажем дистанцу према њима од стране православних, католика, протестаната и атеиста и то само као одговор на питање: Да ли бисте желели назарена за комшију.

Јасно је да су назарени највише прихваћени од протестаната (калвинисти и лутерани), јер скоро 40 одсто њих жели да има назарена за комшију. Католици у Војводини имају мању дистанцу према назаренима него православни и атеисти.

Много је питања која се намећу и отварају као нове могућности анализирања и разумевања односа прихваћености и одбачености у овом истраживању. По принципу узимања узорка, навешћу још однос према муслиманима и националној припадности оних који су исказали свој став према њима као комшијама. Нијансе су присутне тако да су муслимани у Војводини прихваћени у улози комшије од 38 одсто Хрвата; 30 одсто Мађара; а по 25 процената Срба, Црногораца и Југословена. С друге стране, одбацује их 34 одсто Црногораца, 23 процента Срба, 11 процената Југословена, девет одсто Хрвата и шест одсто Мађара.

Питање које остаје неразрешено овим истраживањем јесте да ли је однос већинске верске заједнице и мањинских заправо оно што чини дистанцу међу њима или је реч о типу религиозности који мање или више има ексклузивистички однос у коме су, независно од контекста, увек дистанцирани од других. Одговор на ово питање могао би се добити компаративном студијом. Моја претпоставка је да су православни у државама у којима чине мањинску популацију мање дистанцирани од других верника. Порука доминантне религије јесте порука монопола у простору у коме жели да се осећа као код куће. Међутим, овде се поставља питање гостопримства.