Koliko prihvatamo druge

Istraživanje socijalne distance u Vojvodini radili smo na uzorku od više od 1.600 ispitanika. Iz obilja materijala izdvojila sam rezultate koji ukazuju na to koliko smo bliski a koliko udaljeni jedni od drugih.

U našem uzorku, neverujući su najviše iskazali stav da im je svejedno koje je ko vere, čak i kada je u pitanju sklapanje braka – njih 63 odsto. Bilo koja veroispovest da je bila u kombinaciji, broj onih kojima je to svejedno bio je isti. Ipak, niko od neverujućih nije kazao da nikako ne želi da sklopi brak s pravoslavnim, ali je i među njima bilo onih (31 procenat) koji ne bi želeli brak s pripadnikom islama, adventista, nazarena, dok je polovina odbacila Jehovine svedoke.

Odnos prema drugome pokazuje i to koliko bi pravoslavnih stupilo u brak s pripadnikom katoličke veroispovesti, a koliko bi katolika stupilo u brak s pravoslavacem. Pokazalo se da je 30 odsto pravoslavnih i 49 odsto katoličkih vernika spremno, makar deklarativno, da stupi u brak s pripadnikom one druge vere. Pretpostavljam da to što je veći broj među katolicima nego među pravoslavnima onih koji su spremni na verski mešoviti brak ukazuje više na položaj većinskog i dominantnog stanovništva nego na veću versku isključivost pravoslavnih.

Međutim, samo četiri odsto pripadnika tradicionalnih crkava je izjavilo da je spremno na brak s pripadnikom verske zajednice Jehovinih svedoka. Ako izdvojimo protestante, 10 odsto njih je otvoreno prema Jehovinim svedocima. Kod neverujućih je, pak, spremno da prihvati brak s Jehovinim svedokom – 12 procenata.

Još jedna zanimljivost u odnosima jeste razlika između pravoslavnih i katolika prema ateistima. Skoro trećina (31 odsto) pravoslavnih je spremna da stupi u brak s ateistom, a 26 procenata katolika. To da je ateizam bio bliži pravoslavnim vernicima poznato je i iz istorije, ali ovde se potvrđuje da je to i deo privatnog života, a ne samo političkih kretanja.

Odnos prema ateizmu pravoslavaca i katolika možemo prepoznati i u pitanju koje veroispovesti treba da bude predsednik države. Odgovor pokazuje da 27 odsto pravoslavnih vernika, a 44 katolika ne želi ateistu za predsednika države. Još jednom je, dakle, potvrđena veća distanca katolika prema ateizmu.

Nazareni su u Vojvodini paradigma protestantizma koji se nije nacionalno koncentrisao. Odnos prema nazarenima ima svoju tradiciju više od sto godina. Zato želim da prikažem distancu prema njima od strane pravoslavnih, katolika, protestanata i ateista i to samo kao odgovor na pitanje: Da li biste želeli nazarena za komšiju.

Jasno je da su nazareni najviše prihvaćeni od protestanata (kalvinisti i luterani), jer skoro 40 odsto njih želi da ima nazarena za komšiju. Katolici u Vojvodini imaju manju distancu prema nazarenima nego pravoslavni i ateisti.

Mnogo je pitanja koja se nameću i otvaraju kao nove mogućnosti analiziranja i razumevanja odnosa prihvaćenosti i odbačenosti u ovom istraživanju. Po principu uzimanja uzorka, navešću još odnos prema muslimanima i nacionalnoj pripadnosti onih koji su iskazali svoj stav prema njima kao komšijama. Nijanse su prisutne tako da su muslimani u Vojvodini prihvaćeni u ulozi komšije od 38 odsto Hrvata; 30 odsto Mađara; a po 25 procenata Srba, Crnogoraca i Jugoslovena. S druge strane, odbacuje ih 34 odsto Crnogoraca, 23 procenta Srba, 11 procenata Jugoslovena, devet odsto Hrvata i šest odsto Mađara.

Pitanje koje ostaje nerazrešeno ovim istraživanjem jeste da li je odnos većinske verske zajednice i manjinskih zapravo ono što čini distancu među njima ili je reč o tipu religioznosti koji manje ili više ima ekskluzivistički odnos u kome su, nezavisno od konteksta, uvek distancirani od drugih. Odgovor na ovo pitanje mogao bi se dobiti komparativnom studijom. Moja pretpostavka je da su pravoslavni u državama u kojima čine manjinsku populaciju manje distancirani od drugih vernika. Poruka dominantne religije jeste poruka monopola u prostoru u kome želi da se oseća kao kod kuće. Međutim, ovde se postavlja pitanje gostoprimstva.