Жуто-плава коалиција

Демократски блок у Србији постигао је договор о формирању владе само четири дана пре истека уставног рока. После вишечасовног ноћног састанка лидера Демократске странке Бориса Тадића, Демократске странке Србије Војислава Коштунице и Г17 плус Млађана Динкића, који је завршен јуче ујутро око пет сати, дошло се до компромиса који ће Србији уштедети 22 милиона евра, колико би коштали нови избори, али и све оно што би се изгубило уласком у нови изборни циклус.

Иако су детаљи око поделе ресора разрађивани и током читавог јучерашњег дана, сасвим је извесно да ће епилог кризе која данима потреса државу и која је изазвала забринутост и у Европској унији, бити коалиција српских левичара и конзервативаца.

Преговори ДС-а и ДСС-а о формирању владе могу се сматрати најтежим преговорима у седмогодишњој историји постмилошевићевске Србије, а њихово приближавање тачки на којој је постигнут договор није олакшала чињеница да две странке имају заједнички корен. Војислав Коштуница био је 1990. године један од оснивача изворне Демократске странке, из које је, две године касније, настала Демократска странка Србије коју он данас предводи. Исто порекло две странке данас пре може послужити као објашњење за јаз између две странке. Та дистанца је, упркос заједничком демократском префиксу, после распада ДОС-а постала Ахилова пета демократске Србије. Нетрпељивост у односу ове две странке, која је кулминирала на конститутивној седници Скупштине Србије, почетком протекле недеље, може се поредити са традиционално непријатељским односом католика и протестаната. Међутим, управо је у Северној Ирској, која је парадигма за вечити сукоб ове две верске заједнице, формирана влада од католичко-протестантских странака чије чланство своје нове коалиционе партнере сматра смртним непријатељима.

И у Немачкој је савез левице и деснице, после избора 2005. године, био једино решење за "српски" дуге преговоре о влади који су трајали око два месеца. Социјалдемократе и конзервативци, чији је представник и немачка канцеларка Ангела Меркел, после неколико покушаја формирања савеза са политички сроднијим савезницима, ипак су одлучили да оформе коалицију која већ две године има за резултат стабилну владу.

У данима за нама, када су преговори између ДС-а и ДСС-а једнако прекидани и обнављани, многи су узроке томе тражили управо у личној нетрпељивости два лидера. Овакво објашњење за неуспех мучних и дугих преговора нуђено је и од Хавијера Солане, што је у критичном тренутку само долило уље на ватру. Поготово што је после сваког новог прекида преговора неповерење између две странке постајало само веће. Упућени у дешавања и историју два супротстављена табора, наиме, тврде да лични односи Тадића и Коштунице нису тачка на којој пуца ова коалиција. Напротив.

Према сведочењу људи блиских обема странкама, анимозитет лидера ДС-а и ДСС-а играо је много већу улогу у односима две странке у време када је ДС предводио сада покојни премијер Зоран Ђинђић. Неслагање између Ђинђића и Коштунице и различите визије даљег пута Србије после 5. октобра 2000. године били су кључни фактори за разлаз у демократском блоку. Седам година касније, разлоге за сукоб ове две странке треба тражити пре у идеолошким разликама и тренутној снази "хардлајнера" у ДС-а и ДСС-а. Према незваничним информацијама из обе странке, преговори између ДС-а и ДСС-а пуцали су баш онда када су председници две странке, односно актуелни председник и премијер Србије, успевали да у личном контакту постигну договор. Заговорници тврде струје у ДСС-а, наклоњеније савезу са радикалима него демократама, и иста таква опција у ДС-у, која нагиње ономе што се у Србији назива либералном струјом, а што неки перципирају као антипод Српској радикалној странци, били су кључ неуспелих преговора. Другим речима, сваки договор двојице лидера рушио се по повратку у странку. Притисак домаће јавности и дипломатски притисак Запада, потом политички тренутак у коме Србији предстоји борба за Косово, али свакако и страх од предстојећих избора и бојазан од одмазде бирача за неозбиљност коју су показали током преговора, пресудила је четири дана пре истека уставног рока да дође до формирања владе. Неки се већ сада прибојавају нестабилне. Други опет предвиђају владу која ће успешно дочекати крај четворогодишњег мандата и из које се никоме од оних који су у њу ушли неће излазити. Зато што се то више не поставља као избор који може да прође без озбиљних последица по опстанак коалиционих партнера.