Немачка "свадба слонова"

"Свадба слонова", медијска метафора за брак из рачуна љутих политичких противника, левице и деснице, социјалдемократа и конзервативаца, догодио се у послератној Немачкој само два пута – у време (конзервативног) канцелара Георга Кисингера и тада још вицеканцелара и шефа дипломатије Вилиja Бранта, и након последњих парламентарних избора 2005. године.

Конзервативци и социјалдемократе су то, међутим, чешће практиковали на локалном (посебно) и покрајинском нивоу, показујући да у политици, као вештини могућег, ништа није – немогуће.

У то су, својевремено, покушавали да убеде и наше љуте страначке ривале поникле, иначе, из истог корена, Демократску странку и Демократску странку Србије. И у Немачкој је, наиме, владало уверење да је најоптималнија политичка варијанта за (тадашњу) Савезну Републику Југославију коалициони споразум између Војислава Коштунице и покојног Зорана Ђинђића.

Од тога се није одустало ни после Ђинђићевог трагичног краја. У организацији једне немачке фондације, представницима две српске политичке странке са демократским предзнаком (њихове делегације предводили су Душан Петровић из ДС-а и Милош Алигрудић из ДСС-а) уприличени су, током вишедневне посете, "часови очигледне наставе". Страначки прваци и посланици су посетили неколико немачких покрајина у којима су на власти били црно (политичка боја конзервативаца) црвени ( политичка боја социјалдемократа).

Није, бар у том часу, много помогло, иако се и тај изнуђени брак (уверени смо из дубоко државних и националних интереса) коначно, и на крају, и овде догодио.

Немци су, након последњих, и превремених избора били суочени са великим политичким искушењима. Сада већ бивши канцелар Герхард Шредер одиграо је хазардну политичку игру и тврдећи да више нема подршку ни у сопственој странци за остваривање програма радикалних реформи, што је био чист политички маневар, изнудио је распуштање парламента (формална одлука председника републике) и скраћење мандата за годину дана. У игри на све или ништа, велики махер је покушао да од серије пораза на покрајинским изборима, од којих је најболнији био онај најсвежији (мај 2005) у Северној Рајни Вестфалији, традиционалној тврђави црвених, извуче евентуалну корист.

Замало у томе није успео. Успео је заиста импресивним личним ангажовањем и учинком у предизборној кампањи да своју странку извуче из "долине плача". Изгубио је "на поене", али није био поражен. Ангела Меркел је добила, али победа није била убедљива. Политичке посестриме Хришћанско демократска унија (ЦДУ) Ангеле Меркел и (баварска – постоји само у тој покрајини) Хришћанско социјална унија (ЦСУ) Едмунда Шројбера имале су предност од свега три посланика.

У тој пат позицији, и постизборној драми, и Герхард Шредер и Ангела Меркел су рекламирали право на најважнији (иако не протоколарно) политички положај у земљи, канцеларски "трон".

Шредер је у томе био робуснији и агресивнији. Још у изборној ноћи, пред телевизијским камерама, обраћајући се директно и повишеним тоном (једно време се спекулисало да је за то био крив алкохол, а после тога је све приписано "изборном стресу") уочљиво затеченој и изненађеној Меркеловој тврдио је да она никада неће постати канцеларка.

Неколико дана у оптицају су биле разне коалиционе варијанте да би се избегло оно што се, очигледно, избећи није могло: загрљај идеолошки и програмски најудаљенијих странака у немачком политичком спектру. Конзервативци су покушали са либералима. Недовољно за коалициону већину. Социјалдемократи је, такође, нису могли остварити са дотадашњим партнерима у власти – зеленима. Постојала је могућност црно-црвено-зелене коалиције, социјалдемократа, левице (бивши источнонемачки комунисти предвођени Грегором Гизијем и следбеници Оскара Лафонтена са западне стране, некадашњег председника Социјалдемократске партије и њеног отпадника), али Шредер није хтео ни за живу главу са некадашњим пријатељем и суперминистром у првом кабинету, "Наполеоном из Сара", Лафонтеном.

Шредерова хазардерска упорност, која се многима није допадала, донела је, међутим, тантијеме његовој партији: у кабинету од шеснаест министарских фотеља, социјалдемократе су добиле осам. Међу њима и тако важна министарства као што су спољни послови (Франк Валтер Штајнмајер), финансије (Пер Штајнбрик), правосуђе ( Бригите Циприс) и рад и социјално старање (Франц Минтеферинг, који је, у исто време, као дотадашњи, не и садашњи, шеф партије, вицеканцелар).