Узаврели град

– Ја л` је ђаво, ја л` су магије, ја л` је нешто грђе од обоје! – узвикнуо би велики песник Петар Петровић да је имао прилику да чује шта се све, посебно у области криминала, последњих месеци збива у Београду. Готово свакодневно нижу се вести, од којих, због бројности, бар две трећине никада не буду објављене у медијима, да је жена остала без златног ланчића насред улице који јој је стргао с врата неки младић, да је пензионерки, када је излазила из поште, отела новчаник усред бела дана непозната млада особа, да је непознати извршилац треснуо мотком по глави случајног пролазника и опељешио га до голе коже. Да се свакодневно испред ко зна колико киоска појаве особе са капом фантомком на глави и упереним оружјем у продавца, тражећи пазар. Макар неколико стотина динара, или хиљадарки. На мети су и самоуслуге, кладионице, уплатна места за Лото, бензинске станице, возила која превозе велике количине пара... Речју, места где може да се отме било каква свота новца у готовини, или опљачка нешто иоле вредно што је лако претворити у кеш. О организованим великим пљачкама банака, којих је прошле године било у граду осам, не треба ни трошити речи.

Шта се то уствари догађа у велеграду који је, бар наизглед, један од мирнијих? У односу на Дубаи, или Токио, где су гангстери, додуше нашег порекла, опљачкали дијаманте и драгоцености у вишемилионској доларској вредности, рекло би се – ништа. Али, нагласиће искусни полицајци, више главобоље њима и штете по друштво чине ове ситније ствари, него претходно поменуте. Овде је реч о бројнијем слоју друштва, о грађанима који тешко преживљавају те стресове, о атмосфери опште несигурности и ширењу страха...

Да је реч о раслојавању друштва у транзицији, односно да су богати још богатији, а сиромашнији још сиромашнији – није ништа ново. Да је дрога навелико ушла у друштвене поре, није никаква тајна. Да међу најмлађим наркоманима најчешће треба тражити виновнике ових ситних злодела, није спорно. Значи, на први поглед – лека томе нема. Међутим, поставља се питање: шта то раде надлежни у држави – од врха до дна? Још су у памћењу акције које је држава предузимала у време ванредног стања, због чега је цена једног грама кокаина достизала невероватних две стотине евра, јер га једноставно није било на тржишту. Зар је држави потребно стање да разним мерама предупреди и колико је могућно спречи ово зло, зар држава није у стању да то учини? Јесте у стању, рећи ће обичан човек, али као да неће. Изгледа да у том грму лежи зец. Да је то многима толико уносан посао од којег може лепо да се живи, а да се мотика не дохвата.

Друга категорија млађахних извршилаца, тврде упућени, сигурно је из најсиромашнијих слојева који се боре за голи живот. Када се томе дода сваковечерња бесплатна филмска едукација на малим екранима како се постаје криминалац и како може да се живи без зноја, причи се назире крај. На екранима то изгледа веома једноставно – узмеш оружје, упериш га у жртву и тражиш паре. Ако их не добијеш пуцаш и – ником ништа. Поставља се затим питање: где су у свему томе породица и школа? По свему судећи, нигде. Отац и мајка у невољама без посла, или посла где зараде нема, а професори пред често разулареном младошћу не смеју ни главу да дигну.