Изгладњиване и силоване

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Аријел Кастро (52), најновији антихерој Америке, изведен је пред судију уз оптужницу која га терети за четири отмице и три силовања. Пошто за ово кривично дело није запрећена смртна казна, он има право да суђење дочека на слободи, али је судија за тако нешто одредио њему недостижну кауцију: по два милиона за сваку жртву, укупно осам.

Кастро је тако остао у затвору, где је, према медијским извештајима, у „изолацији” и под надзором, да не би извршио самоубиство. Његова два брата, старији Педро (54) и млађи Онил (50), који су првобитно ухапшени као осумњичени помагачи, пуштени су, јер није било никаквих трагова који би упућивали на њихово саучесништво. Они који их познају, описују их као доброћудне локалне пијанце, без познатог занимања.

Аријел Кастро је по свему судећи свој злочин смислио и спровео сам. Све три жртве је намамио понудивши им да их превезе до куће, на шта су оне неопрезно пристале. Аманда Блер је проглашена несталом кад је имала 17 година и заточена је била пуних 10, Ђина Дехезус је отета са 14 и данас има 23, док је Мишел Најт била прва жртва: отета је 2002, а данас има 32 године.

Према првим описима драме ових младих жена, које је прво изнела полиција или су новинарима пренети посредно, преко рођака, оне су издржале године малтретирања и истинских мучења. Најпре су држане у подруму Кастрове запуштене куће, привезане ланцима и каишевима. Често су биле и батинане. Кад су се „припитомиле” – психолози у последња два дана су увелико на овдашњим телевизијама описивали њихово психичко стање, мирење са судбином и могућу кооперативност са отмичарем да би олакшале своју ситуацију – дозвољено им је да се преселе на први спрат куће.

Само два или три пута су кућу напуштале, прерушене, и одвођене, из разлога који нису изнети, у једну гаражу на другој локацији.

Најстарија заробљеница, Мишел Најт, за којом није трагано јер су родитељи били уверени да је самовољно отишла од куће, па је била од свих заборављена, неколико пута је остајала у другом стању, али је изгладњивањем и другим начинима сваку трудноћу успевала да прекине.

Аманда Бери, чије је дозивање упомоћ кроз полуотворена врата довело до помоћи суседа и интервенције полиције, пре шест година свом мучитељу је родила ћерку – породила се у дечијем пластичном базену, уз помоћ друге две заточенице – коју је он водио около, представљајући је као унуку. Очинство међутим тек треба да се формално потврди.

Уз обелодањивање сваког новог детаља овог бизарног заплета са срећним крајем, све више је и питања како то да пуних десет година нико није посумњао да нешто није у реду са Аријелом Кастром и његовом кућом? Он је једини од три брата имао сталан посао: све до прошлог новембра, када је добио отказ, био је возач у градској служби школских аутобуса. Док су браћа возила само бицикле, он је поседовао два аутомобила: џип „чироки” и „тојота” камионет, као и један мотоцикл. Неко време је чак свирао бас-гитару у локалном оркестру.

Према једном извештају, полиција је два пута долазила до куће, али ниједном није ушла у њу. Има и извештаја да су комшије виђале жене на прозору куће, а да је једном приликом једна од заробљеница виђана како нага пузи по дворишту. Комшије су се држале принципа да не завирују у туђа посла.

Кастрови адвокати су тражили да кауција за њиховог клијента буде нижа, с обзиром на то да је у Кливленду живео 39 година а да није направио ниједан прекршај, што није одобровољило судију.

Он је у суду све време ћутао и гледао у под. Шта је све било у његовој глави тада и протеклих десет година, само он зна.