Врачарски гамени

У аутобусу 26, док се Улицом Максима Горког примицао Јужном булевару, баш ми није било ни до чега. Покушавајући да у тој гужви, издизањем главе и отварајући уста као риба на сувом, некако уграбим за себе мало више ваздуха, угледах са моје десне стране како рука неког мусавог дечака, вешто и нечујно, замаче у задњи џеп панталона замишљеног старијег човека.

Најпре сам се питао да ли овај мали џепарош "ради" сам, или је у групи. Видео сам да се уозбиљио и примакао средњим вратима за излаз. Нигде нисам журио и зато реших да га пратим. Изађосмо на станици у Струмичкој улици. Пустих га да мало одмакне и он, сигуран у себе и не осврћући се, пође уличицама да се спушта ка Јужном булевару. Мало касније, крену узбрдо према некој полусрушеној и очигледно напуштеној приземној кући, кроз двориште обрасло коровом и шибљем. Пожурих за њим, бојећи се да га не изгубим из вида, и у једном тренутку осетих да сам се о нешто саплео и свом тежином тела треснух о земљу. Дечак је чуо јак и туп ударац. Окренуо се и дотрчао до мене, јер сам у међувремену два-три пута јаукнуо. Упита ме шта радим у том смећу.

– Ја сам инвеститор, ако знаш шта је то. Купио сам овај плац и ту намеравам да градим петоспратну зграду уместо ове урушене кућице – нисам ни трепнуо, а већ слагах дечака.

Он ми поможе да се дигнем са земље и, кад отресох прашину и травке са одела, хладно пође ка напуштеној зградици. И ја за њим. Он се опет окрену и неколико тренутака ме је испитивачки гледао, а онда слегну раменима и уђе у руину.

Прво што сам, кад сам за њим ушао у кућицу, у једном собичку угледао била су два истрошена душека са много рупа на њима. Около лончићи, остаци хране, излињала ћебад, разбацане свеће. Дечак ми рече да он ту станује са још једним другом дуже од две године. Зове се Душко и има петнаест година, а цимеру Марку тек је дванаест. Ускоро би и он требало да стигне. Извадих марамицу, ставих је на некакву даску и седох. Душка још ништа не питам за џепарење. Почех да измишљам причу о мом предузимаштву, како сам од сиромашка постао богат човек. Он је слушао као да му причам успаванку. И тако, реч по реч, стекох његово поверење и он ми, после сата чаврљања, отвори душу.

– Побегао сам од куће. Нисам више могао да издржим тај пакао. Мама ми је умрла пре три године. Имам старијег брата, завршава гимназију. Није прошло ни пола године од мамине смрти, а мој отац се оженио њеном млађом сестром, мојом тетком. Од ње никога није видео, па ни своје синове. А ни тетка се није боље понашала. Изигравају заљубљене голубове. Брату је мамина смрт сумњива. Тетка је последњих шест месеци пред мамину смрт свакога дана долазила код нас на кафу и давала здравој мами некакав чај за дијету. Мама је од тада почела да побољева, мршави, губи снагу. Све док није умрла – исприча Душко и поче да плаче. Приђох и загрлих га. Кад се мало смири, настави да ми говори о свом брату.

– И брат ће ми се придружити, чим оствари то што је наумио и у шта нисам хтео да учествујем. Рекао ми је да ће све учинити, знајући за татину љубомору, да их завади и доведе у ситуацију да се поубијају. Убедио је неког свог старијег друга да чешће долази у наш стан и да се набацује тетки, поготово кад је тата присутан. Знам брата, он ће то и да оствари, али шта ми имамо од тога. маму не можемо да вратимо. У школу више не идем. Сада ми је Марко све... А, ево и њега – рече Душко.

У трошну кућицу уђе и Марко у изношеној одећи.

Откуд гамени на Врачару и у Београду, пролете ми кроз главу. Па, ови дечаци су јунаци романа из викторијанске епохе. Шта они траже у нашем граду и у 21. веку?

– О, нас има доста. Ми живимо у овој кућици, али често одемо у посету другарима који спавају у шахтовима, аутобусима, напуштеним вагонима. Не волимо да нам било ко одређује правила за живот. За храну се сналазимо како знамо и умемо, најчешће зарадимо код приватника... – објашњавао је Душко и ја искористих тај тренутак за преокрет у разговору.

– "Радиш" код приватника као оно данас у аутобусу, кад си човеку мазнуо новчаник из џепа – рекох смирено и не померајући се с места. Душко се нагло одмаче од мене, скочи и хтеде да бежи, али га нешто заустави. Рекох му да нисам полицајац, а ни инвеститор, него знатижељан човек, новинар, и да нема разлога да се плаши.

Он поново седе преко пута мене на иструлели патос и из недара извади новчаник. Отвори га и истресе новац који је био тамо сложен. Избројасмо 1.200 евра и 500 динара. Из докумената сазнадосмо да је џепарени човек из Крушевца. Марко поче да се весели, а Душко опет заплака.

– Ја нисам лопов. Ово је први пут да сам урадио, јер ме новчаник који је извиривао из његовог задњег џепа од панталона просто мамио. Хтео сам само да узмем новац за хлеб и млеко. Овде има доста пара, због овога ће, ако ме ухвате, отерати у поправни дом. Не желим тамо да идем, не желим – поче Душко да рида. Приђох му и загрлих га. Рекох да ћемо све да средимо и да нема чега да се плаши.

После пола сата сва тројица стигосмо до улаза у полицијску станицу. Пао је већ и мрак. Душко отрча до степеница и испред прага остави новчаник. Преклињао ме да не улазимо унутра, јер не жели да га испитују. Како изгледа, вероватно би им био сумњив. Убацили би га у картотеку и можда задржали.

Убрзо угледасмо неког полицајца који се заустави испред улаза, сагну се и узе новчаник. Осврну се, лево-десно, вероватно мислећи да га неко тајно снима за "скривену камеру" и уђе у станицу.

– Сада вас водим на богату гозбу. Узећемо килограм јагњећег печења – загрлих дечаке, пошто из плућа сва тројица испустисмо сав ваздух накупљен од муке, и поведох их у печењару у Жичкој улици.