Ралетов џез са мирисом бурека

Пионир "српског џеза" у Њујорку Рале Мићић, 32-годишњи београдски гитариста који је једини од наших младих људи успео да сними албум оригиналне музике са врхунским америчким извођачима, није ни слутио долазећи први пут у Северну Митровицу на свирку да су се он и ова српска енклава одавно – срели. Рале је свој самостални музички првенац у Америци назвао "Мостови", баш као што је и мост на Ибру симбол града у коме су српски џезери из света, заједно са својим пријатељима, пред првомајске празнике приуштили тамошњем свету несвакидашње уживање.

– Мој први албум, настао у време бомбардовања Србије 1999. године, у за мене најстреснијем периоду, добио је име по мостовима који су тада рушени и по симболици који имају у повезивању људи – вели бивши ученик музичких школа "Мокрањац" и "Славенски", 14. београдске гимназије и свршени студент врхунске школе џеза у Бостону, коме је ментор на светски престижној Беркли академији био легендарни гитариста Бен Гудрик.

Захваљујући њему и неколицини других српских музичара, у јужну српску покрајину стигла су многа звучна имена, предвођена трубачем Томом Харелом. О труду и ентузијазму које су сви заједно испољили најбоље сведоче следећи детаљи: Квинтет Ралета Мићића, заједно са Харелом, прекинуо је турнеју по Италији, кренуо рано ујутру за Србију, да би после 12 сати путовања стигли у Митровицу, направили краћу тонску пробу, одсвирали концерт, вечерали с ногу и до јутра у локалном клубу уживали заједно са младима из ове српске енклаве у незаборавном "џем сешну". Пре одласка за Београд отишли су заједно на – бурек.

– То је наша жртва због музике и сјајне публике. Били смо прихваћени као кад свирамо у Риму. Извођач осети кад музика дотакне публику. Концерт се свидео и мојим иностраним колегама. Знају причу о Косову, али једно је кад се то гледа преко ТВ-а, а друго кад дођеш на лице места и видиш да људи стварно тешко живе. Све је то оставило јак утисак на њих. Рекли су "Доћи ћемо овде кад год хоћеш!" – преноси утиске Рале, један од ретких наших уметника који у Америци може да живи од свог стваралаштва, а да при том пласира и продаје оно што је карактеристично за поднебље из кога је стигао. Отуда је и његов говор о животу и раду у САД најмање музички.

– По доласку у Њујорк свирао сам амерички џез. Никада нисам слушао народну музику, у кући смо слушали класику или џез, али сам схватио да у себи носим неку црту одавде. Када сам постао свестан тога и искренији према себи, трудио сам се да то што више испољим и тада је та музика почела да звучи као нешто сасвим ново. То није ни класичан, ни етноџез, то је наставак модерне музике, мелодије које се базирају на ритму који долази са Балкана – објашњава Рале како је настао његов други албум "Србија", који је са почетном нумером "Димитријо, сине Митре" и завршном, по коме је албум добио име, направио фантастичан успех у Америци. "Можда је на то утицала сама чињеница да дуго нисам био овде, можда све што нам се догађало ових година".

Неочекивано за једног музичара, Рале инсистира на "ја сам Србин, а не Југословен", сматра да наши људи у свету имају известан хендикеп, јер "не знају ни ко су ни одакле су". Убеђивали су га, вели, да промени презиме, јер то Американци тешко изговарају, али је Рале остао упоран схватајући да ће га боље запамтити као Мићића него као Бенсона или...

– Било ко од наших који су отишли у свет, од Владе Дивца до Тесле, а нису се компромитовали и остали су оно што јесу, сви су нешто значајно урадили. Људи осећају ту искреност – вели. Трубач Том Харел, који је заједно са Ралетом стигао и у Митровицу, потврдио је то. Потражио га је пре неколико година, пошто је чуо његову музику, допала му се и пожелео да свирају заједно. На другој страни, овде у Београду, упркос изузетном успеху албума "Србија" још нема дистрибутера.

Рале прижељкује да га позову на београдски Џез фестивал, свестан да му та врста потврде није неопходна, али жељан да помогне овдашњим младим музичарима којима изолација и немогућност да чују шта се у свету ради спутава таленат и напредовање.

Иако за себе каже да је имао среће и да му није било посебно тешко, Рале не заборавља оно што су за њега док је још био у Београду учинили гитариста Дача Карамарковић или покојни бубњар Лука Бошковић, који су га звали на свирке, држали му бесплатне часове, заразили га музиком којом ће касније харати њујоршком џез сценом. У Америци је обичај да стари џезери свирају са младима и тако им на најбољи начин помажу. И ту, вели Рале, нема љубоморе, то је нормално.

Има идеју да своје другове из Србије, који слично њему зарађују хлеб по свету, окупи једном годишње у Београду, као што је то било у Митровици.