Синдикална армија не брани раднике

Синдикати у Србији се сада, после тачно 110 година од оснивања прве синдикалне организације (17. маја 1903), налазе у великој кризи, сматрају стручњаци али и – синдикалци. То су, како је описао један од саговорника „Политике”, „трошне грађевине које имају тек толико снаге да једва опстају на јавној сцени, без јасно дефинисаног програма, са статутом који није обавезујући и који се примењује како ко хоће, са финансијском недисциплином и руководством које не разуме савремене економске и политичке процесе”.

Иако имамо више од 25.000 регистрованих синдиката, радници сматрају да људи у њима не штите права запослених већ брину само о себи. Велики број синдикалних организација настаје и због чињенице да су, према Закону о раду, синдикални функционери у привилегованом положају. Пре свега, не могу да добију отказ док им траје мандат – и годину дана после тога. Послодавац је дужан да им обезбеди просторију и све услове за рад, а плаћено им је време за синдикалну активност у фирми и ван ње.

Челни људи синдикалних организација, на другој страни, истичу да се налазе у незавидном положају због наметања нелибералне политике. Неки од њих наводе да у нашој земљи надлежни подстичу оснивање што већег броја синдиката, чији представници касније штите – послодавца. Тврде и да је Србија, поред Украјине, једина земља у Европи у којој није подељена синдикална имовина после пропасти социјализма.

Да данас у нашој земљи синдикалне организације „ничу” на сваком кораку, илуструје и податак да у Министарству одбране и Војсци Србије има – пет синдиката. А колико је неповерење у синдикате показује и мини-анкета „Политике”, у којој грађани тврде да је синдикалцима најважнија – сопствена фотеља.

Д. И.

..........................................................

Некад се знало – полутку на леђа и носи кући у замрзивач! То је био најбољи знак синдикалне заштите у доба социјализма, јер углавном ништа друго и није било потребно радницима. Услови рада били су бољи, а и посла је било више него данас. У години када највећа српска синдикална организација, Савез самосталних синдиката Србије (СССС), прославља 11 деценија постојања, 17. маја, као да се све враћа уназад. Иако их у Србији има више од 25.000 регистрованих, синдикати су данас у кризи, оцењују саговорници „Политике”.

Као највећи синдикат у нашој земљи, СССС има своје просторије наслеђене из времена самоуправљања. Власник је београдског Дома синдиката, са више од 12.000 квадратних метара. СССС сачињава 28 синдиката, а у истој згради је и Синдикат Београда. Поседује имовину и у свим градовима Србије, углавном се издржава од чланарине, што је више од 90 одсто прихода, а остатак од имовине и пројеката. Сваки члан синдиката плаћа један одсто од нето зараде. Број чланова варира, али се креће око 500.000, каже председник СССС Љубисав Орбовић.

– Половина чланарине остаје основној организацији и углавном иде за помоћ запосленима. Синдикат се бави преговорима о колективним уговорима, радноправном заштитом, преговорима са послодавачким организацијама и министарствима. Покушавамо да потпишемо колективне уговоре за пољопривреду, грађевинарство, хемију, метале, угоститељство – објашњава Орбовић.

Синдикални покрет налази се у кризном периоду, услед наметања неолибералне политике, додаје председник СССС.

– Свуда у свету, па и у Србији, предводници тог процеса су ММФ, Америчка привредна комора, Светска банка. И поред свих притисака, у свету је више од 300 милиона људи организовано кроз синдикате, али је велики проблем рад на црно који не даје могућност синдикалног организовања – додаје Љубисав Орбовић.

Бранислав Чанак, председник Уједињених гранских синдиката (УГС) „Независност”, друге велике организације, објашњава да је у историји забележен огроман број случајева где влада и послодавци ометају оснивање синдиката, али се у Србији то подстиче.

– Рецимо, директор фирме даје појединцима 15.000 евра да би направио свој синдикат, који ће уместо њега да се конфронтира са правим синдикатима. И влада, као највећи послодавац, омогућава са лакоћом оснивање синдиката – наводи Чанак.

Према његовим речима, синдикат може да се оснује „чак и ако случајно пролазите Немањином улицом, па свратите у Министарство рада, поднесете захтев и донесете десет потписа, или нешто што личи на потписе”.

– За пет дана можете имати свој синдикат, а оснивање кошта као три кафе, без киселе воде – поручује Чанак.

Председник УГС „Независност” каже да овај синдикат не поседује имовину.

– Србија је, поред Украјине, једина земља у Европи у којој није извршена подела синдикалне имовине после пропасти социјализма. Зато ми немамо ништа и наша централа плаћа 11.000 евра месечно само за кирију, док Орбовић не стиже све ни да поброји. Тренутно, имамо 128.000 чланова, а пре четири године их је било 200.000, изгубили смо 70.000, највише због гашења радних места – објашњава Чанак.

Зоран Ивошевић, професор Правног факултета Унион, бивши судија Врховног суда Србије и аутор тридесетак књига и уџбеника о радном праву, наводи да у Србији данас постоји око 25.000 регистрованих синдикалних организација, углавном на најнижем нивоу, нивоу послодавца.

– Закон о раду доводи синдикалне функционере у привилеговани положај. Послодавац је дужан да им обезбеди просторије и све услове за рад, а функционерима плаћено време за синдикалну активност у фирми и ван ње. Послодавац не може функционерима, док им траје мандат и годину дана после тога, да даје отказ уговора о раду, нити да их позива на дисциплинску одговорност за поступке у вези са синдикалним активностима. Ако они имају такве привилегије, мора се признати да је то примамљиво – објашњава професор и додаје да таква ситуација смета и великим синдикатима.

Ивошевић сматра да је неопходно да синдикати буду репрезентативни, то јест да у свом чланству имају бар 15 одсто од укупног броја радника у фирми, односно 10 одсто на нивоу града или републике.

Бојан Билбија