Sindikalna armija ne brani radnike

Sindikati u Srbiji se sada, posle tačno 110 godina od osnivanja prve sindikalne organizacije (17. maja 1903), nalaze u velikoj krizi, smatraju stručnjaci ali i – sindikalci. To su, kako je opisao jedan od sagovornika „Politike”, „trošne građevine koje imaju tek toliko snage da jedva opstaju na javnoj sceni, bez jasno definisanog programa, sa statutom koji nije obavezujući i koji se primenjuje kako ko hoće, sa finansijskom nedisciplinom i rukovodstvom koje ne razume savremene ekonomske i političke procese”.

Iako imamo više od 25.000 registrovanih sindikata, radnici smatraju da ljudi u njima ne štite prava zaposlenih već brinu samo o sebi. Veliki broj sindikalnih organizacija nastaje i zbog činjenice da su, prema Zakonu o radu, sindikalni funkcioneri u privilegovanom položaju. Pre svega, ne mogu da dobiju otkaz dok im traje mandat – i godinu dana posle toga. Poslodavac je dužan da im obezbedi prostoriju i sve uslove za rad, a plaćeno im je vreme za sindikalnu aktivnost u firmi i van nje.

Čelni ljudi sindikalnih organizacija, na drugoj strani, ističu da se nalaze u nezavidnom položaju zbog nametanja neliberalne politike. Neki od njih navode da u našoj zemlji nadležni podstiču osnivanje što većeg broja sindikata, čiji predstavnici kasnije štite – poslodavca. Tvrde i da je Srbija, pored Ukrajine, jedina zemlja u Evropi u kojoj nije podeljena sindikalna imovina posle propasti socijalizma.

Da danas u našoj zemlji sindikalne organizacije „niču” na svakom koraku, ilustruje i podatak da u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije ima – pet sindikata. A koliko je nepoverenje u sindikate pokazuje i mini-anketa „Politike”, u kojoj građani tvrde da je sindikalcima najvažnija – sopstvena fotelja.

D. I.

..........................................................

Nekad se znalo – polutku na leđa i nosi kući u zamrzivač! To je bio najbolji znak sindikalne zaštite u doba socijalizma, jer uglavnom ništa drugo i nije bilo potrebno radnicima. Uslovi rada bili su bolji, a i posla je bilo više nego danas. U godini kada najveća srpska sindikalna organizacija, Savez samostalnih sindikata Srbije (SSSS), proslavlja 11 decenija postojanja, 17. maja, kao da se sve vraća unazad. Iako ih u Srbiji ima više od 25.000 registrovanih, sindikati su danas u krizi, ocenjuju sagovornici „Politike”.

Kao najveći sindikat u našoj zemlji, SSSS ima svoje prostorije nasleđene iz vremena samoupravljanja. Vlasnik je beogradskog Doma sindikata, sa više od 12.000 kvadratnih metara. SSSS sačinjava 28 sindikata, a u istoj zgradi je i Sindikat Beograda. Poseduje imovinu i u svim gradovima Srbije, uglavnom se izdržava od članarine, što je više od 90 odsto prihoda, a ostatak od imovine i projekata. Svaki član sindikata plaća jedan odsto od neto zarade. Broj članova varira, ali se kreće oko 500.000, kaže predsednik SSSS Ljubisav Orbović.

– Polovina članarine ostaje osnovnoj organizaciji i uglavnom ide za pomoć zaposlenima. Sindikat se bavi pregovorima o kolektivnim ugovorima, radnopravnom zaštitom, pregovorima sa poslodavačkim organizacijama i ministarstvima. Pokušavamo da potpišemo kolektivne ugovore za poljoprivredu, građevinarstvo, hemiju, metale, ugostiteljstvo – objašnjava Orbović.

Sindikalni pokret nalazi se u kriznom periodu, usled nametanja neoliberalne politike, dodaje predsednik SSSS.

– Svuda u svetu, pa i u Srbiji, predvodnici tog procesa su MMF, Američka privredna komora, Svetska banka. I pored svih pritisaka, u svetu je više od 300 miliona ljudi organizovano kroz sindikate, ali je veliki problem rad na crno koji ne daje mogućnost sindikalnog organizovanja – dodaje Ljubisav Orbović.

Branislav Čanak, predsednik Ujedinjenih granskih sindikata (UGS) „Nezavisnost”, druge velike organizacije, objašnjava da je u istoriji zabeležen ogroman broj slučajeva gde vlada i poslodavci ometaju osnivanje sindikata, ali se u Srbiji to podstiče.

– Recimo, direktor firme daje pojedincima 15.000 evra da bi napravio svoj sindikat, koji će umesto njega da se konfrontira sa pravim sindikatima. I vlada, kao najveći poslodavac, omogućava sa lakoćom osnivanje sindikata – navodi Čanak.

Prema njegovim rečima, sindikat može da se osnuje „čak i ako slučajno prolazite Nemanjinom ulicom, pa svratite u Ministarstvo rada, podnesete zahtev i donesete deset potpisa, ili nešto što liči na potpise”.

– Za pet dana možete imati svoj sindikat, a osnivanje košta kao tri kafe, bez kisele vode – poručuje Čanak.

Predsednik UGS „Nezavisnost” kaže da ovaj sindikat ne poseduje imovinu.

– Srbija je, pored Ukrajine, jedina zemlja u Evropi u kojoj nije izvršena podela sindikalne imovine posle propasti socijalizma. Zato mi nemamo ništa i naša centrala plaća 11.000 evra mesečno samo za kiriju, dok Orbović ne stiže sve ni da pobroji. Trenutno, imamo 128.000 članova, a pre četiri godine ih je bilo 200.000, izgubili smo 70.000, najviše zbog gašenja radnih mesta – objašnjava Čanak.

Zoran Ivošević, profesor Pravnog fakulteta Union, bivši sudija Vrhovnog suda Srbije i autor tridesetak knjiga i udžbenika o radnom pravu, navodi da u Srbiji danas postoji oko 25.000 registrovanih sindikalnih organizacija, uglavnom na najnižem nivou, nivou poslodavca.

– Zakon o radu dovodi sindikalne funkcionere u privilegovani položaj. Poslodavac je dužan da im obezbedi prostorije i sve uslove za rad, a funkcionerima plaćeno vreme za sindikalnu aktivnost u firmi i van nje. Poslodavac ne može funkcionerima, dok im traje mandat i godinu dana posle toga, da daje otkaz ugovora o radu, niti da ih poziva na disciplinsku odgovornost za postupke u vezi sa sindikalnim aktivnostima. Ako oni imaju takve privilegije, mora se priznati da je to primamljivo – objašnjava profesor i dodaje da takva situacija smeta i velikim sindikatima.

Ivošević smatra da je neophodno da sindikati budu reprezentativni, to jest da u svom članstvu imaju bar 15 odsto od ukupnog broja radnika u firmi, odnosno 10 odsto na nivou grada ili republike.

Bojan Bilbija