Старом до нове индустрије

Са дубоком провалијом између домаће производње и укупне потрошње, Србија не може да постигне економску стабилност и ту никакве фискалне или пореске акробације не помажу.

Индустријализација је неизбежна, јер је Србији више него икада потребна индустрија, али је и индустрији потребна Србија – истиче у разговору за наш лист др Петар Б. Петровић, професор Машинског факултета Универзитета у Београду и редовни члан Академије инжењерских наука Србије (АИНС).

Модел индустријског развоја заснован на страним инвестицијама и пасивној држави, очигледно не даје резултате, јер се са стране инвестицијама не може управљати.

Зато Србија мора да понуди нову индустријску политику, јер нам индустрију нико неће изградити. То морамо сами да урадимо.

– Предузећа у деценијском реструктурирању, као што су ИМТ, ИМР, „Икарбус”, ФАП, „14. октобар”, „Индустрија каблова” Јагодина и друга, нису ,,мастодонти социјализма” и баласт државном буџету, којих се треба што пре решити, већ временска, технолошка и финансијска пречица до нове индустрије. Управо у тим предузећима, али и у оним која су доживела трагичну судбину ликвидације, лежи огроман скривени потенцијал за убрзани развој. Став да све што је припадало некадашњој индустрији Србије није неопходно за индустријски развој, једна је од наших највећих заблуда – указује Петровић.

Држава је орочила своју помоћ предузећима у реструктурирању до краја јуна 2014. Пружена им је последња прилика – да стану на ноге, нађу купца, или ће бити ликвидирана. Ове фирме су презадужене. Не плаћају порезе и доприносе, општинске таксе, струју, гас... Процена Светске банке је да су годишње трошиле око 700 милиона евра „наших оскудних пара”.

,,Борба за сваку фабрику и свако радно место” – слоган је Министарства финансија и привреде у 2013. години. Овим речима је државни секретар Александар Љубић у разговору за ,,Политику” најавио ,,почетак битке” за 175 предузећа у реструктурирању у којима је око 58.000 запослених. На другој страни, економисти питају ,,колико ће то да кошта и ко ће то да плати”.

– Трагична је истина да Србија од 2001. године ништа није урадила да сачува своју индустрију, а владина одлука којом се реструктурирање 175 предузећа орочава до јуна 2014. заправо је одлука да буду ликвидирана – каже Петровић.

– Свака фабрика и сваки погон је битан. Србија више нема права да затвори ниједну фабрику. Постојећу уредбу о реструктурирању треба повући и донети нову, чији би императив био селективна производна и пословна консолидација. За три до пет година добили бисмо педесетак обновљених предузећа, са више од 50.000 радника који стварају нову вредност, уместо да као незапослени исцрпљују државне фондове за њихово социјално збрињавање. Око њих би израсли кластери малих и средњих фирми.

Немачка влада није дозволила да деведесетих година прошлог века пропадне позната фабрика котрљајућих лежајева ФАГ, власништво породице Шафер. ФАГ је стратешка компанија за немачку индустрију, витална карика у производном ланцу многих фабрика, каже Петровић. Као што Америка 2008. није дозволила да пропадну ,,Крајслер”, „Џенералмоторс” или ,,Форд”.

– Ако нам треба производња трактора и комбајна, таквим фабрикама није место у центру града. Одредићемо погодну локацију, наћи инвеститора и изградити нову фабрику на територији Београда, а њихову имовину у градском језгру понудити на продају – изјавио је за ,,Политику” Љубић.

Професор Петровић тврди да би, уз праву подршку државе, ИМТ за пет година могао да достигне годишњу производњу од 20.000 трактора. То је половина пројектованог капацитета фабрике, а те тракторе није тешко продати.

Они су у целости домаћи производ, на врху сложеног производног ланца. ИМТ би покренуо кооперанте, укључујући и раковички ИМР који производи моторе. ИМР такође има своје кооперанте. На почетку тог ланца је „Железара Смедерево”. Производња 20.000 трактора захтева 40.000 тона челика.

– За Србију је од суштинског значаја да обнови прерађивачку индустрију у којој је некада била јака, као што су металопрерађивачка, наменска, хемијска, текстилна, прехрамбена, фармацеутска индустрија – тврди Петровић.

– Гашење и пресељење новобеоградске фабрике трактора било би катастрофално и за ИМТ и за Београд. У Новом Београду мора да се ради и производи, а не само да се троши. Србија не може да се индустријализује ако Београд опет не постане индустријски град, јер у Београду живи више од четвртине њеног становништва. Зато треба оживети ИМТ и ИМР. Али и „Икарбус”, јер за потребе Београда може да производи 800 аутобуса годишње, исте онакве које сада увози из Пољске, али упола јефтиније.

Немачка не измешта индустрију из градова. Добар пример је Штутгарт, где у самом језгру града раде компаније као што су „Мерцедес”, „Порше” или „Бош”.

Србија то може

Иако је садашње стање тешко, будућност наше индустрије не мора бити мрачна, тврди професор Петровић. Напротив, Србија је индустријска нација која је у протеклих 160 година доказала да је способна да развије конкурентан индустријски систем, који може да одговори друштвеним потребама.

– У наредних пет година Србија мора да удвостручи број предузећа, до 2030. створи бар 300.000 нових радних места, технолошко тежиште производње помери из ниских у средње технологије и учешће индустријске у стварању БДП подигне на 25 одсто. За то је неопходно да индустријски развој добије статус дугорочног друштвеног приоритета највишег значаја и да држава створи одговарајући институционални оквир. Европа има своје министарство индустрије свој институт за индустријске технологије и иновацију (ЕИТ), своју развојну банку. Србија то исто мора да учини, јер садржај без форме не може да постоји.