Шкорпија и камила

Бежећи пред бујицом која се ваљала Синајем, шкорпија се, будући да не зна да плива, нашла пред непремостивом препреком: водом Нила. Срећом, у близини нађе камилу.

Пребаци ме на другу обалу.

Нећу, рече камила, угришћеш ме.

Зашто бих те угризла? То нема логике. Обоје би страдали.

Дева стави шкорпију на грбу и заплива реком. На средини матице осети убод. У самртном ропцу успе само да изусти: Зашто?

Зато што је ово Блиски исток, одговори шкорпион пре него што ће потонути у дубину мутног Нила.
Прича је незаобилазно штиво новинара и аналитичара који се баве Блиским истоком, регионом који никада није био познат као подручје повољно за логичке анализе. Није ни сада.

Израелске војне интервенције, две у три дана на циљеве у Сирији, уносе нове елементе опасности. Влада премијера Бенјамина Нетанјахуа обазриво се држала током две године сиријског рата.

Зашто је напустила ту рационалну позицију? Зашто се директно уплиће у крвави сукоб?

Израелци су, тврде увек анонимни извори, желели да спрече испоруку иранских ракета „фатех-110” хезболасима у Либану. То су, ако се не варам, исте оне ракете земља-земља за које су Американци тврдили да их Асадов режим користи против побуњеника.

Не звучи логично да их Дамаск прослеђује шиитској милицији у Либану када му је оружје више него потребно за сопствени спас.

Биће пре да је Израел проценио да је дошло време да – уништавањем војних арсенала Асадовог режима – помогне побуњеницима. Да као најближи савезник Запада у региону појача притисак пре свега на Американце да се војно умешају.

Ту већ има добре старе ирачке логике Џорџа В. Буша. Довољно је присетити се како је почела прича о сиријском хемијском оружју.

Позивајући се на анонимне изворе – концепцијски исте оне који су своју поузданост доказали у откривању оружја за масовно уништавање Садама Хусеина – лансирана је прича о хемијском оружју које Асадове снаге користе не само против побуњеника, већ и цивила.

Употребљено хемијско оружје, вероватно употребљено, можда употребљено, може да се употреби. Тако се гради прича упућена Бараку Обами који је својевремено рекао да би то значило „промену правила игре” и некако сувише нагло наговестио да би прелазак „црвене линије” био крај америчке политике уздржавања.

„Проглашавајући црвену линију без да претходно размотрите последице које желите да наметнете је призивање проблема”, пише један од колумниста „Вашингтон поста”. „То је као када родитељ непослушном детету запрети бројањем до три: ствар функционише уколико дете нема храбрости, радозналости или могућности да утврди шта ће бити када дођете до три”.

Логика би налагала питање зашто би се Асад коришћењем инкриминисаних бојних отрова тако лако наместио као мета када му у сукобу са побуњеницима „мигови” сасвим успешно обављају посао?

Логика? Блиски исток има своју, белосветски јастребови своју. Упркос рационалне сумњичавости у Асадов самоубилачки потез, упркос званичном демантовању Дамаска, притисак се појачава, претећи да Америку увуче у сиријски хаос.

Потом су се у једначину убацили не само Карла дел Понте већ и други, тврђењем да је напада сарином било, али да су га користили побуњеници. Што већ јесте оаза уврнуте логике, јер Асадови противници рачунају да ће – када се заиста идентификују жртве бојних отрова – лако продати кукавичје јаје јастребовима са Запада који само чекају повод.

Асаду у том случају, као ни Садаму 2003, нема одбране.

Зато утицајна шефица сенатског комитета за безбедност Дајана Финстин – иста она која је здушно бранила израелски напад у Кани на југу Либана 1996. у коме је страдало 105 цивила, махом деце – грми да је „црвена линија” већ пређена.

Зато британски премијер Дејвид Камерон, ризикујући судбину „пудлице” Тонија Блера током ирачког рата, отворено тврди да верује – опет без доказа – да је „веома вероватно” да хемијско оружје користи режим, а не опозиција.

Притисци према Вашингтону расту. „Председнику мира” поручују да ће одбијањем да се војно умеша бити одговоран за катастрофу.

Обамина администрација показује жељу, као и приликом интервенције у Либији, да се не укључује у још један рат против неке исламске земље, без обзира на секуларни карактер Асадово режима.

Но, има знакова упозорења да би Обамино опирање у неком тренутку могло да попусти. Бела кућа је крајем априла дала до знања да обавештајне агенције „верују” да је сиријски режим употребио хемијско оружје против свог народа.

Затим је ухваћена у непријатном раскораку. После првог израелског напада, који је Обама оправдао, у Вашингтону је речено да су о акцији упознати тек пошто је она окончана. Међутим, у случају друге, телевизија Ен-Би-Си је, позивајући се на обавештајне изворе, саопштила да је Израел у припремама користио америчке обавештајне податке.

Има ту још један клише око Сирије која је шкорпионски изазов здравом разуму страх Запада да хемијско оружје не допадне у погрешне руке. Све би било логично да „погрешне руке” нису они које Запад здушно подржава, а Катар, Саудијска Арабија, Турска па и неке чланице ЕУ наоружавају.

Све подсећа на прагрешку подржавања муџехедина против Совјета у Авганистану. После је направљен Осама бин Ладен.

Као што се у Ирак уселила Ал Каида које у Садамово време није било, као што су се исламски милитанти појавили у Либији, где су у временима Муамера Гадафија постојали само у затворима, тако и сада у Сирији.

Разноразни џихадисти, признаје се у пола гласа, мање-више контролишу побуњеничку страну. Општа конфузија: Запад подржава „добре момке” страхујући да до њих не дође његово оружје намењено победи над Асадовим „лошим момцима”.

Биће да је све то определило Американце и Русе да се још једном окушају на пољу дипломатије. Мировни дијалог о коме после посете државног секретара Џона Керија Москви сада говоре Вашингтон и Москва требало би да буде наставак скупа у Женеви јуна 2012. када су две силе ускладиле оквир за прекид рата стварањем прелазне сиријске владе, иако од тада није било никаквог пробоја.

Женева-2, којом би се прекинуо рат који је већ однео 70.000 сиријских живота и четири милиона људи отерао из домова, имаће до краја маја, када би могла да се одржи, један велики тест: да ли ће Руси одустати од испорука нових противваздушних система „С-300” које би режим требало да добије за три месеца.

Кери сматра да би то било штетно и за такав став има јак аргумент: иако не спречавају дотур оружја побуњеницима, САД засад одбијају да постану лиферант крвавог сукоба. Зато исто очекују од Руса.

Друго кључно питање остаје нерешено: судбина Башара ел Асада. Да ли би био укључен у преговоре или не. Побуњеници неће ни да чују, па је Кери ове недеље изјавио да будућност види без сиријског реиса.

Женева-2 је несумњиво добра вест на спољном плану, иако бар за извесно време значи одржавање статуса кво на бојишту у Сирији где ни једна страна није у могућности да направи одлучан пробој. Што значи настављање убијања и разарања.

Постизање мира биће изузетно тешко, што не значи да је и немогуће.