Пљачкаше банкомата одао луксузан живот

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Осморица момака из њујоршког предграђа, који су у глобалној „сајбер-пљачки века” одрадили само мањи део, похватани су само зато што нису могли да одоле да своје новостечено богатство – свима покажу.

До пре неколико месеци ни по чему се низу издвајали: тројица су били возачи аутобуса, један је био продавац у дисконту „Кмарт”, један је био достављач пице. Само један је „одраније познат полицији” (због поседовања дроге). Неколицина су ишли у исту гимназију.

Али, негде око Божића, како су утврдили репортери „Њујорк тајмса”, одједном су се закитили „ролекс” сатовима, почели да возе луксузне аутомобиле и, уопште, навелико се трошкаре.

Све то су забележили и камерама својих мобилних телефона, што доказује универзалну потребу свих да кад постану „неко и нешто” то и покажу.

Али, по свему судећи, они су били само ситне рибе у великом подухвату који је с банкомата широм света, у два наврата, у децембру прошле и фебруару ове године, покупио укупно 45 милиона долара, показавши још једном системску рањивост интернет система на коме данас почива свака економија.

Они су изведени пред суд и оптужени за пљачку укупно 2,8 милиона долара. Један део тога је повраћен. Али шта је са осталих 42 милиона? И ко је био „мозак” целе операције, у којој је њујоршка група имала само улогу локалних извршилаца.

На то питање одговора нема. Оно што се међутим зна, то је да је реч о неком ко добро познаје банкарско пословање и компјутерске системе.

План је био с једне стране једноставан, али је захтевао доста знања: да се провали у индијску компанију у којој су аутсорсовани послови обраде картица.

Да се украду бројеви и шифре само неколико оних које су „анонимне”: на њима је депонована само одређена, по правилу невелика сума која може да се потроши. Да се тај лимит затим избрише и свота за трошење (и подизање готовине из банкомата) учини практично неограниченом.

Следећи потез је био проналажење сарадника, „кешера”, у 24 земље, затим договор о времену и начину акције и, наравно, о подели плена. Све је то урађено готово беспрекорно. Две „жетве” у којима је обављено на десетине хиљада „провлачења” наштимованих картица трајале су укупно десетак сати, а свота је једна од највећих икад опљачканих.

Једино оружје које употребљено били су компјутери у штабу операције и фалсификати кредитних картица у рукама извршилаца.

„Њујорк тајмс” указује на могућу „европску везу”: америчка екипа је у јануару, 19 дана после прве пљачке, путовала је у Букурешт, према процени истраге да би предала провизију организаторима.

Други траг је имејл преписка вође њујоршке групе (убијеног у Доминиканској Републици) с једном организацијом у Русији која је позната као актер у прању пара.

С разлогом се претпоставља да су се организатори заштитили за случај да неки од извршилаца „пропевају”. С обзиром на то да је ово била глобална операција, хватање починилаца захтеваће веома блиску сарадњу служби много земаља, што није лако постићи. Али поука овог случаја је јасна: наш нови дигитални свет донео је велике благодети, али и још веће ризике.