Ново спасавање Устава ЕУ

АНАЛИЗА ВЕСТИ
Када би договор у начелу највиших европских представника у овом тренутку, предмет суботњег састанка у Синтри крај Лисабона, уродили плодом, португалско би летовалиште постало – колевка европског уставног договора.

Од учесника конференције очекивало се да размотре иницијативе Португала као следећег председавајућег ЕУ. Већу пажњу, међутим, посветили су оживљавању иницијативе за доношење устава ЕУ. Уз "благо надахнуће" председника Европске комисије Жозе Мануела Бароза и председника Европског парламента Ханса Герта Петеринга, три председавајућа и будућа председавајућа ЕУ – немачка канцеларка Ангела Меркел, у име председавајућег у првом полугодишту, њен наследник, португалски премијер Жозе Сократес, и Словенац Јанез Јанша, као шеф владе председавајућег у првом полугодишту 2008. године – постигли су сагласност да се мора наћи излаз из уставне кризе. Настале, пошто су Холандија и Француска одбиле да прихвате заједнички устав 2005. године, а неколико чланица најавило да га неће усвојити или, штавише, да ће поново размотрити дату сагласност.

Тешко решиви задатак Жозеа Сократеса требало би да пружи подстицај наставку немачке уставне иницијативе, садржане у Берлинској декларацији. У прокламацији уочи 50-годишњег јубилеја ЕУ, проткана је речца заједништва: "Ми, грађанке и грађани Европске уније...".

Сократес би, дакле, требало да спроведе недоречено, да убеди Европљане земаља чланица да је заједнички устав неопходност. Да ли ће му то поћи за руком, није предвидиво. И међу европским политичарима, присталицама континенталног јединства, иницијатива оживљавања уставне идеје пореди се са борбом против ветрењача.

Кривица за спори напредак европских интеграција сваљује се на националисте свих боја. Тако би требало посматрати и настојање Брисела да санкционише сваку политичку струју која не прихвата европско јединство без резерве. Политичке "хајке" против оних који се залажу за очување националног идентитета и суверенитета све су учесталије. Противници европског јединства сврставају се у лагер екстремне деснице, без обзира на то да ли је реч о нацистима, неонацистима и ултрадесничарима сличних опредељења, или тек о противницима превременог уједињења. Са друге стране, "послушни", чак и доказани ултрадесничари, рехабилитују се, ако се повинују замислима Брисела.

Рехабилитација аустријске екстремне деснице потврђује речено. Када се Јерг Хајдер повукао из лидерске ложе, странка је заслужила европски имиџ, пошто је њен представник Карл Хајнц Грасер, до прошле јесени на функцији министра финансија, спроводио без резерве и милости законе по препоруци ЕУ. Са друге стране, интересантна је  европска судбина швајцарског ултранационалисте, популисте и десничара Кростофа Блохера. Министар правосуђа и полиције истовремено, уживао је у (прећутној) наклоности Брисела, упркос националистичким и ксенофобичним тирадама. Све до пре неколико недеља. Када је Брисел упутио захтев Берну да умањи ниво повластица страним инвеститорима у Швајцарској, Блохер је дигао глас против уплитања Брисела у унутрашње ствари Швајцарске, па је враћен на листу екстремних десничара...