Наставак дипломатије на нафтни погон

Испорука нафте по повлашћеним ценама, са одложеним плаћањем и ниском каматом, део је петродипломатије која Каракасу осигурава подршку пријатеља у Латинској Америци

Нема више Уга Чавеса, али његов наследник Николас Мадуро управо се вратио с турнеје по јужном рогу Латинске Америке, Уругвају, Аргентини, Бразилу, где је и лично гарантовао наставак дипломатије на нафтни погон, какву је 14 година спроводио његов славни претходник.

Упркос тешкоћама у којима се налази венецуеланска нафтна компанија, претходно је на самиту карипских земаља у Каракасу, објавио да ће наставити оно што је на регионалном нивоу започео Чавес. Венецуела наставља и „употпуњује савршену формулу енергетске, финансијске, економске продуктивне културне и политичке интеграције”, дефинисао је бивши министар спољних послова, у кога је Уго Чавес имао потпуно поверење.

По установљеном систему, четрдесет одсто од актуелне цене продате нафте купци исплаћују у року од 90 дана. Исплата може да буде у кешу или у пољопривредним производима, основним животним намирницама које хронично недостају нафтоносној Венецуели. Остатак дуга се с двогодишњим грејс периодом исплаћује на рате током 25 година, с каматном стопом од један одсто. Земље обухваћене овом повољном трансакцијом заузврат подржавају венецуелански пут у социјализам и у својим државама развијају сродну левичарску идеологију. Ова идеолошка ставка није обухваћена званичним уговором, али се прећутно подразумева.

Од 2005. земље обухваћене програмом Петрокариби акумулирале су дуг од 20 милијарди евра, према подацима венецуеланске Централне банке. Највећи дужник је Доминиканска Република која Каракасу дугује три милијарде долара. Укупно осамнаест земаља ужива ове фантастичне енергетске повластице. Осим Кубе која, као омиљена земља Уга Чавеса, има најповољнији режим солидарности, ту су Никарагва, Хондурас, Гватемала… Свака од њих осим Кубе има свој глас у Организацији америчких држава(ОАД) и подразумева се да ће гласати у прилог званичном Каракасу, ако се поведе расправа о стању људских права или демократских слобода у Венецуели.

Новом председнику Венецуеле подршка региона је преко потребна. Није реч само о вербалној размени комплимената, у тренутку када опозиција упорно оспорава легалитет Николаса Мадура, већ о хитној испоруци хране, како би се попунили празни рафови самопослуга. Неизвесност проузрокована тешком болешћу Уга Чавеса довела је до даље хаотизације тржишта, па је несташица основних животних намирница, јестивог уља, брашна, пиринча, шећера и млека, још заоштренија.

Због неодржавања електричне мреже чести су дуги прекиди струје, а вађење нафте је у застоју јер се постројења не одржавају редовно. Цене су у априлу порасле, инфлација је на месечном нивоу била 4,3 одсто, док је цена хране само у априлу повећана за 6,3 одсто.

Мадуро је, одлазећи на петротурнеју, рекао да пре свега иде да преко пријатеља обезбеди храну за земљу у несташици. Успут, Венецуела увози 70 одсто намирница, а многи уговори су замрзнути током Чавесове болести. Мадуру је подмазивање нафтом подједнако потребно и на унутрашњем плану. У условима када је опозиција добила свега 225.000 гласова мање од њега, Мадуро мора да докаже да ће доследно спроводити социјалне програме, исплаћивати пензије, обезбедити кров над главом за сиромашне, школовање и здравство. А нафте која је потребна и за спољну и за унутрашњу употребу је све мање…

Очекује се да Венецуела реши ове проблеме и да нафту употреби исто онако вешто како је то чинио Чавес.

Те далеке 2005. године, група америчких сенатора упутила је апел свим нафтним компанијама да од свог огромног профита издвоје један део за помоћ сиромашнима како би се најугроженија домаћинства огрејала. Нико се није одазвао сем „Цитгоа”, венецуеланске компаније с ланцем бензинских пумпи у Америци. Они су обезбедили гориво за грејање за неке од најсиромашнијих породица у Бронксу, Харлему, Масачусетсу… Лично је Чавес дистрибуисао нафту по предграђима Њујорка када је дошао на заседање Генералне скупштине УН.

Реакција је била громогласна, донација се вишеструко исплатила. Американци су негодовали: „Зар је заиста могуће да ће Америка пустити своје грађане да се смрзну а да ће их спасти Чавес, осведочени критичар америчког империјализма”.

Чавес је ликовао. На домаћем терену било је јасно да и међу Американцима има тако сиромашних људи који не могу ни да се загреју. На спољном истакло се како венецуеланска солидарност не зна за политичке границе. Николас Мадуро тада је био министар спољних послова и сигурно је одлично савладао ову лекцију из петродипломатије.