Немачки студенти крстарили Балканом

Шест пута је двадесет троје немачких студената у „Ластином” аутобусу, за осам дана, прелазило међурепубличке границе бивше Југославије. Час тамо, час овамо. Па опет тамо. Да се питало двадесеттроје високошколаца Факултета примењених уметности у Минхену, она стара добра Југославија не би се никада ни распала. Али, јесте. Младим Немцима није јасно: људи изгледају исто, говоре истим језиком (кажу, тако им звучи – исто), а толико граничних прелаза и цариника.

Ако је то био први утисак са турнеје младих уметника које је водио професор Матиас Венер, како би упознали ово парче Европе, други јесте свакако извесна Сњежана, из хотела „Чаробни брег”, која их је провела Мокром Гором и Вишеградом.

– Гледали смо тамо филм Емира Кустурице „Марадона”, титлован на енглеском. Мокра Гора ме неодољиво подсећа на мали Дизниленд – каже професор Венер.

Не знамо шта би на ово одговорио Кустурица, јер се повукао из јавног живота – изгледа и са Мокре Горе – али ће славни режисер имати прилику да упозна Немца наредне зиме. Професор је, наиме, толико одушевљен пејзажима планине да је већ резервисао датум за скијање.

И Генуа Схамберг ће поново доћи у ове крајеве. Има и зашто. Отац њене мајке, Генуин деда, рођен је у селу код Прокупља. Генуа је начула да се то село зове Југовац. Из тог Југовца, отишао давно младић у Немачку, упознао је извесну Немицу, она је родила дете, а Југовић из Југовца збрисао и нестао без трага. То је део породичне саге младе Немице, коју тек намерава да проживи и истражи… 

Овога пута, аутобус их није водио на југ Србије. На путовање су, по својој жељи, отишли без водича. Што због авантуре, што због штедљивости.

– Имали су своје жеље. Обишли су Београд, Мокру Гору, Сарајево, Мостар, Дубровник, Требиње, Вишеград. Па опет у Београд – каже Дамјан Борисављевић, туристички водич.

Био је довољан само возач аутобуса Влада. Дамјан је био нека врста „ес-ем-ес водича”, који је наводио аутобус из Београда.

Немачки туристи посетили су спомен-обележја из претходног грађанског рата у Сребреници и Братунцу. Обишли су кањон Сутјеске и сва она места где су се водиле велике војне операције током немачког покушаја да сломе партизане. 

– Заиста је Ричард Бартон глумио Тита? Ко је режирао тај филм? – изненадио се професор после сазнања да је славни глумац играо маршала у југословенској продукцији. Одоше и у Титов бункер у Коњицу, где су се тек одушевили скровиштем некадашњег највећег сина наших народа и народности.

– Желели смо да упознамо локално становништво и њихове обичаје, као и културне, историјске и уметничке вредности… Спавали смо по хостелима и били дочекивани од домаћина на леп начин – кажу Ива, Анабела и Ана.

Очаране су бојама природе, нетакнуте и дивље, у свим републикама. Одушевљене гостољубивошћу људи где год би се зауставили. Због тога младим немачким ђацима ни на крај памети не може да допре зашто се сав тај фини свет, уз толико крви, раздужио и отишао, свако на своју страну.

Хоће ли им бити јасније поруке из Андрићевог романа „На Дрини ћуприја”, који су прочитали као обавезну лектиру, уочи пута? Андрић им је заправо био тај невидљиви водич кроз нашу прошлост, менталитет и судбину. Покушаће да докуче они ту тајну. Чули су и за Гучу, за прасак труба, за громове и муње са планине Јелице, па се спремају да на лето, опет сврате. 

И, завршише млади Немци турнеју. Прославише на сплаву и признаше да је остала велика енигма – зашто у свим деловима Југославије служе тако огромне порције хране. Незамисливо за немачке желуце који треба све то да сваре…