Ватромет шупље забаве

„Избирачица” је идејно танушна комедија интриге Косте Трифковића (1872), доброћудног и наивног хумора који исмева грађанско друштво плиткости, али је, помало иронично, и сама плитка.

Њени карактери су слабо развијени, овлашно скицирани – они су силуете, бледи одрази много маркантнијих ликова Стерије или каснијег Нушића, конвенционално су комични, без животних сокова у себи (то је, између осталих, било и мишљење уваженог књижевног критичара Павла Поповића).

Идејна немоћ овог лепршавог комичног реализма Косте Трифковића у старту ограничава значењске потенцијале његовог сценског тумачења, осуђује га на необавезну забаву, мада отвара простор за (површно) разигравање.

То је редитељ Никола Завишић донекле искористио, градећи представу импозантне спољашњости, аудио-визуелно-кореографски спектакл који често годи чулима (композитори Соња Лончар и Андрија Павловић, сценски покрет Дамир Тодоровић, дизајн видео-материјала Горан Балабан).

У односу на полазни текст, у Завишићевом тумачењу знатно је појачана оштрина ругања баналностима грађанског друштва. Радња исплетена око вишеструких просидби постала је гротескно апсурдна, а уведени су и мрачнији, апокалиптични тонови.

Сцена је артифицијелно дизајнирана, централни простор је простран и пуст, са обе стране се налазе искошени зидови са низом врата кроз које ликови непрестано улазе и излазе, извирују и нестају. Може се претпоставити да је ова многобројност врата одговор на водвиљску конвенцију врата, у коме су она кључно средство у функцији одржавања динамике радње.

Постављена су и три висећа неправилна огледала која изобличено рефлектују тела ликова. Она уносе додатну визуелну динамику, а могу се разумети и у симболичком кључу, у смислу тога да одражавају ишчашеност ликова (сценографи Мираш Вуксановић и Никола Завишић).

У прилог спектакуларности иде и избор коришћења ротационе сцене, али и урањања и израњања глумаца у под и из њега, што омогућава појачавање комичних и визуелно интригантних значења. Костими су разнобојно упадљиви, маштовити, богати, доприносе заводљивој артифицијалности представе (костимограф Суна Кажић).

Глумци су маниристички усаглашено створили галерију прозаичних ликова. Анастасиа Мандић суверено игра уображену, размажену, нарогушену, ћудљиву и зловољну Малчику. Обликује је сасвим круто, као да је робот, подвлачећи на тај начин њено кључно одсуство женствености и топлине.

Она се понаша као љути рис, севајући мржњом и ароганцијом или се као умишљени паун шепури сценом самоуверено се приказујући околини. Игра не излази из оквира театралности, тако да све аспекте представљања лика одређује грубо, субверзивно исмевање.

И њени родитељи, Соколовић (Драган Николић) и Јеца (Александра Николић), извор су гротескног хумора и јасно изражавају блазирану уштогљеност.

Кандидати за женидбу нимало не заостају у трци за освајањем титуле мајстора тупавости: трапави, гегави Штанцика са поломљеном руком, обучен у розе (Дарко Томовић), нешто усправнији Тошица, обучен у зелено, (Милорад Мандић), и неприкосновено уображени Бранко, журналиста, исправљен и укочен као да је прогутао неку моткетину, обучен у плаво (Иван Босиљчић).

Сена Ђоровић у улози Савете такође је накриво насађена, избуљена, као и остатак збирке њихових расклиматаних гостију, уштогљених клипана и клипанки, Тимић (Зоран Ћосић), његова жена Ката (Ивана Шћепановић), кћи им Милица (Тамара Стошић), и послужитељ Јован (Немања Константиновић).

Плејада ових ликова неоспорно је врло живописна, али то не обезбеђује довољно материјала за изградњу изазовне и значењски пуне представе. Због танкости Трифковићевог текста, али и због тога што се успостављени стил театрализоване глуме брзо потроши, досади, представа не стимулише гледаоца, ни у емотивном, ни у интелектуалном смислу.

Она га заправо оставља равнодушним, па и помало успаваним, јер тапка у месту у погледу значења. Коначно, може се рећи да је ова „Избирачица” случај самодовољне надмоћи стила, разнобојни ватромет шупље забаве.