Vatromet šuplje zabave

„Izbiračica” je idejno tanušna komedija intrige Koste Trifkovića (1872), dobroćudnog i naivnog humora koji ismeva građansko društvo plitkosti, ali je, pomalo ironično, i sama plitka.

Njeni karakteri su slabo razvijeni, ovlašno skicirani – oni su siluete, bledi odrazi mnogo markantnijih likova Sterije ili kasnijeg Nušića, konvencionalno su komični, bez životnih sokova u sebi (to je, između ostalih, bilo i mišljenje uvaženog književnog kritičara Pavla Popovića).

Idejna nemoć ovog lepršavog komičnog realizma Koste Trifkovića u startu ograničava značenjske potencijale njegovog scenskog tumačenja, osuđuje ga na neobaveznu zabavu, mada otvara prostor za (površno) razigravanje.

To je reditelj Nikola Zavišić donekle iskoristio, gradeći predstavu impozantne spoljašnjosti, audio-vizuelno-koreografski spektakl koji često godi čulima (kompozitori Sonja Lončar i Andrija Pavlović, scenski pokret Damir Todorović, dizajn video-materijala Goran Balaban).

U odnosu na polazni tekst, u Zavišićevom tumačenju znatno je pojačana oštrina ruganja banalnostima građanskog društva. Radnja ispletena oko višestrukih prosidbi postala je groteskno apsurdna, a uvedeni su i mračniji, apokaliptični tonovi.

Scena je artificijelno dizajnirana, centralni prostor je prostran i pust, sa obe strane se nalaze iskošeni zidovi sa nizom vrata kroz koje likovi neprestano ulaze i izlaze, izviruju i nestaju. Može se pretpostaviti da je ova mnogobrojnost vrata odgovor na vodviljsku konvenciju vrata, u kome su ona ključno sredstvo u funkciji održavanja dinamike radnje.

Postavljena su i tri viseća nepravilna ogledala koja izobličeno reflektuju tela likova. Ona unose dodatnu vizuelnu dinamiku, a mogu se razumeti i u simboličkom ključu, u smislu toga da odražavaju iščašenost likova (scenografi Miraš Vuksanović i Nikola Zavišić).

U prilog spektakularnosti ide i izbor korišćenja rotacione scene, ali i uranjanja i izranjanja glumaca u pod i iz njega, što omogućava pojačavanje komičnih i vizuelno intrigantnih značenja. Kostimi su raznobojno upadljivi, maštoviti, bogati, doprinose zavodljivoj artificijalnosti predstave (kostimograf Suna Kažić).

Glumci su maniristički usaglašeno stvorili galeriju prozaičnih likova. Anastasia Mandić suvereno igra uobraženu, razmaženu, narogušenu, ćudljivu i zlovoljnu Malčiku. Oblikuje je sasvim kruto, kao da je robot, podvlačeći na taj način njeno ključno odsustvo ženstvenosti i topline.

Ona se ponaša kao ljuti ris, sevajući mržnjom i arogancijom ili se kao umišljeni paun šepuri scenom samouvereno se prikazujući okolini. Igra ne izlazi iz okvira teatralnosti, tako da sve aspekte predstavljanja lika određuje grubo, subverzivno ismevanje.

I njeni roditelji, Sokolović (Dragan Nikolić) i Jeca (Aleksandra Nikolić), izvor su grotesknog humora i jasno izražavaju blaziranu uštogljenost.

Kandidati za ženidbu nimalo ne zaostaju u trci za osvajanjem titule majstora tupavosti: trapavi, gegavi Štancika sa polomljenom rukom, obučen u roze (Darko Tomović), nešto uspravniji Tošica, obučen u zeleno, (Milorad Mandić), i neprikosnoveno uobraženi Branko, žurnalista, ispravljen i ukočen kao da je progutao neku motketinu, obučen u plavo (Ivan Bosiljčić).

Sena Đorović u ulozi Savete takođe je nakrivo nasađena, izbuljena, kao i ostatak zbirke njihovih rasklimatanih gostiju, uštogljenih klipana i klipanki, Timić (Zoran Ćosić), njegova žena Kata (Ivana Šćepanović), kći im Milica (Tamara Stošić), i poslužitelj Jovan (Nemanja Konstantinović).

Plejada ovih likova neosporno je vrlo živopisna, ali to ne obezbeđuje dovoljno materijala za izgradnju izazovne i značenjski pune predstave. Zbog tankosti Trifkovićevog teksta, ali i zbog toga što se uspostavljeni stil teatralizovane glume brzo potroši, dosadi, predstava ne stimuliše gledaoca, ni u emotivnom, ni u intelektualnom smislu.

Ona ga zapravo ostavlja ravnodušnim, pa i pomalo uspavanim, jer tapka u mestu u pogledu značenja. Konačno, može se reći da je ova „Izbiračica” slučaj samodovoljne nadmoći stila, raznobojni vatromet šuplje zabave.