С лошим фудбалом нема ни публике, ни пара

Фудбалско првенство Србије се приводи крају, а с њим и још један покушај да наш најомиљенији спорт стане на здраве ноге. Учинак по том питању не даје разлоге за радост, јер су познате финансијске невоље наших водећих клубова, а да се не говори о оним мањим. Недавно је московски ЦСКА обелоданио свој буџет. Испоставило се да је такорећи способан да сам себе издржава: планирао је да му расходи буду 51,4 милиона долара, док је предвиђен приход од 49,9 милиона.

У зараду нису урачунати прилози акционара и "структура" повезаних с њим, јер износе само око три одсто.

За тако нешто је можда способан још неки клуб, али, као и код нас, то није решење за све. На Западу клубови лавовски део пара згрћу од телевизије.

У Италији Милан од продаје такозваних ТВ-права добија сто педесет милиона евра што је 60 одсто његових прихода, Интер 58, Лацио 53.

Реал се на такмичарском пољу није прославио куповином фудбалских "ванземаљаца", али је финансијски одлично прошао. Зарада од трговине (продаја разних клупских обележја) повећала се три пута и постала основни приход.

У Великој Британији је посета на утакмицама таква да остатак света може да завиди њеним клубовима.

Манчестер јунајтед кад је домаћин у просеку гледа 67.900 љубитеља фудбала, који му тако оставе сто милиона евра годишње, што је 42 одсто његових прихода.

Њукасл, који нема такве резултате као Манчестер јунајтед, од публике добија 41 одсто, а глазговски Селтик чак 50.

Међутим, код нас је зарада од улазница занемарљива. Уосталом, Партизан целе ове сезоне части своје гледаоце бесплатним улазом на стадион у Хумској.

Ни Звезда не може да реши своје проблеме зарадом од улазница. Распродаје играче, чак и у току сезоне, не би ли се извукла из дугова, али...

Међутим, ни пун стадион само по себи није довољан, јер зависи и колико коштају карте.

Крила совјета у Самари, кад им крене, могу да рачунају и на 30.000 на својим утакмицама, али су карте јевтине, па ћар поједе вајду.

Наш случај је ближи московској Локомотиви. Има леп, савремен стадион, али на њему двадесетак хиљада људи буде само два-три пута годишње.

Руски клубови живе захваљујући, како га је назвала "Газета.Ру", приватно-државном партнерству. Петроградски Зенит има добру посету, али за свој буџет од седамдесет милиона долара може да захвали само амбициозном власнику и улагачу "Газпрому".

Због тога улазнице покривају једва десет одсто прихода. И на Западу држава и њени органи помажу, али много систематичније.

Истински рај је Лига шампиона, међутим у њој нема места за све. Тешко је да се тамо уђе поред великана са Запада, који су такав систем такмичења и наметнули Уефи.

Решење, ипак, постоји, али, оно мора да се заснива на томе да има шта да се види на утакмици (наравно, на игралишту, а не на трибинама).

С пуним гледалиштем, културним као на енглеским стадионима, може да се изађе пред Милоша (то јест могуће спонзоре и да им се понуди сарадња).

И сам систем такмичења има велики значај за напредовање нашег фудбала.

Досадашњи експерименти, укључујући и тренутни, нису дали жељени резултат. Ту треба да се има у виду и репрезентација, а не да се окупља само уочи утакмица.

Даље, наши клубови су остали без звезда. Тренери су посебна прича, јер су, својом или туђом кривицом, на таквом нивоу да је за селектора доведен странац.

Ко зна, можда ћемо дочекати и то да нам председници савеза или клубова буду из иностранства.

Наш фудбал је сада суштински у оној ситуацији у којој је био на почетку, пре безмало сто година. Заблуда је да се он игра због публике. Када се појавио није имао публику, али ју је привукао својом занимљивошћу.

Прва игралишта нису имала трибине. Оне су грађене постепено, онако како је расло интересовање за фудбал.

Сада су гледалишта празна и док не буду пуна, док одлазак на утакмице не буде пријатан поподневни или вечерњи излазак као у Енглеској, неће бити основног услова за оздрављење нашег фудбала.

И такмичарски и финансијски.