Ту се лепо шета, дубоко дише и исправно мисли

Две имењакиње, две сестре близнакиње, једна на левој, друга на десној обали Дунава. Из Змај Јовине у Земуну, Весна Шоуц је пре три године прешла у Змај Јовину у Београду.
За диригенткињу и професора на Катедри дириговања Факултета музичких уметности у Београду то није представљало потешкоћу. Обе улице њој су допадљиве и упечатљиве. Подједнаком снагом, у својој појави, држању, целокупном естетском утиску, оне најављују одређену дозу монументалности. Сличне су људима код којих је све унапред знано, извесно и постојано. Већ деценијама улице носе исто име, а ни обличје им се, примећује уметница, није знатно изменило.

У Земуну јој је остао родитељски дом. Шоуцови су четврта генерација Земунаца. Ту је Весна основала и свој први музички ансамбл. Кућа у којој је донедавно живела подигнута је 1921. године са необарокним елементима и обележјима. 

Међутим, једна од ретких жена диригената у српској култури оставља простор и динамичном карактеру београдских улица. Њена нова кућа сада је у Београду. Као и сваком човеку, каже, и њен живот је тамо где јој је дом. Будућност јој се преселила са те стране. 

Одмереним, пре свега, толерантним и уравнотеженим, никад пренаглашеним ставовима, она проналази сличности и разлике између улица које су јој блиске.

Мермер и ковано гвожђе

Поред тога што је пешачка зона, ексклузивност Змај Јовиној улици дају и репрезентативне грађевине српске архитектуре. Реч је о кућама, већином подигнутим у маниру академизма с почетка 20. века, са незаобилазним елементима европског артдекоа који је доминирао између два светска рата.

– Змај Јовина у Београду, сасвим сигурно, има сличности са својом земунском двојницом. Обе се налазе у најстрожем центру. То су улице у којима се лепо шета, дубоко дише и исправно мисли. Моја младост везана је за Земун. Змај Јовина је била улица ситних занатлија – сајџија, шеширџија, обућара, кројача. Земун је био богат град са лепим капијама и витражима. Кућа у којој сам одрасла је једноспратница. Подигнута је у типично аустроугарском стилу и под заштитом је Завода за заштиту споменика културе. Нажалост, данас она изгледа запуштено и руинирано. Док Змај Јовина улица у Београду има нешто другачији тоналитет. Куће у овој улици су грађене с почетка прошлог века у духу модернизованог академизма. На њиховим фасадама видљиви су и рељефни детаљи. У броју пет, рецимо, постављени су и масивни стубови који су спојени балконима од кованог гвожђа. Ми станујемо у кући за коју кажу да представља један од најуспешнијих примера стамбеног градитељства у Београду. Припадала је трговцу Кости Миленковићу. Фасцинантно је и здање у броју 15 које је пројектовано по плану чешких архитеката Крехлика и Јеленика. Оно доминира, како по својем спољашњем лику, тако и по мермерној унутрашњости. Змај Јовину пресецају, такође, значајне улице: Васина, Чика Љубина и Кнез Михаилова. Са друге стране, она се судара са Обилићевим венцем. Посебно ми је близак део код Француског културног центра и Галерије "Прогрес". Београдско читалиште је још једно од важних симбола. Змај Јовина јесте улица са уређеним фасадама, а у новије време и са кафићима из којих допире гласна музика – мишљења је Весна Шоуц.

Реч једног грађанина

Као музичар, сматра да је потребно јасније дефинисати прописе који се баве овом проблематиком.

– О том сегменту квалитета живота у урбаној средини треба озбиљније повести рачуна. Чудим се да по овом питању власти неће да чују реч једног грађанина. Зашто је њихова реч мање важна од неког бизнисмена или кафеџије. Одакле некоме право да гласном музиком угрожава околне станаре. Зашто би неком било лепо, а други да пате. Власти се правдају како то није искључиво њихова надлежност. Проблем се не решава. Заборавља се колико напетости изазива понављање једног истог звука. То је у једној цивилизованој средини, каква је Змај Јовина, сложићемо се, недопустиво – јасна је наша саговорница.

Она сматра да свака урбана средина мора да има своје законитости и утврђене моделе понашања. Тврди је заступник идеје по којој би људи требало да се прилагођавају простору у коме живе, или где их је живот довео.

– Увек инсистирам на томе. Не можемо очекивати да се град прилагођава нама. Велики градови имају своја правила понашања, одевања и брзине кретања. Све мора да има своју меру и своје место. Београд може да оправда статус једине метрополе у овом делу света. Као особа која ради са студентима, једино бих волела да видим да млади људи више поштују старије суграђане –  напомиње Шоуцова која тренутно ради на првој српској дечјој опери.

Као и већина уметника, схватања је да ново здање српске опере треба да остане у центру града.

– Опера треба да буде на Тргу Републике. Не видим много разлога за другачије решење. Видела сам одличне пројекте. Архитектура је толико напредовала да је немогуће помислити како не може да се пронађе прихватљиво решење – сматра наша саговорница. Естетски критеријуми које она негује говоре јој да архитектонска градња у српској престоници није значајније уздрмана. Београд доживљава као јединствену целину.

– Сваки град је посебан, свака улица пружа различито виђење града. Када Београд посматрам са Калемегданске тврђаве, поглед ми склизне на Саву и Дунав. У тренутку може да подсети на Истанбул, Босфор и Мраморно море – каже Весна Шоуц.