Одлазак последњег револуционара

У центру Приштине, у кући на којој од 1999. нису подигнуте ролетне на прозорима, преминуо је револуционар Бора Дрмончић (94). Један од последњих српских стараца овог града, учесник важних догађаја готово целог 20.века,остао је са својом породицом и пустио да му дом зарасте у дрвеће, да га не виде и да остане на месту за које је потрошио свој дуги век.

Краљевина Југославија наградила је његовог оца Стојана парчетом земље у Приштини за прелазак Албаније и ослобођење, а Бора је постао столарски радник, шегрт и калфа, да би на крају доспео у краљеву гарду и дочекао распад отаџбине. Понижен се пешке из Београда вратио у завичај, где бива заточен у логор Велике Албаније,који се налазио на само неколико стотина метара од његове куће. Одатле је побегао и прикључио се комунистичком покрету. Када су га поново ухапсили мучен је на различите начине, а док су му забадали игле испод ноктију скочио је са трећег спрата на приштинску калдрму. Није давао знаке живота, фашистичке власти су га пребациле у гробљанску капелу, а његовој мајци Тадијани јављено је да је мртав и да може отићи да га преузме. Међутим, она је видела знаке живота. Некако је залечен, па коначно ухапшен и одведен у концентрациони логор Матхаузен,где је, након девет месеци нове тортуре, дочекао савезничко ослобођење. Онда је дошло доба изградње социјализма и новог човека, братства и јединства, реформи и промена, демонстрација, побуна и провала национализма, борбе против глади и заосталости. Дрмончић је био директор, члан Савета Федерације, преседник Савеза бораца Косова и Метохије, члан разних комисија и активни учесник политичких процеса и догађаја у Југославији.

„Иако је био високи државни функционер никада није спавао у хотелу или користио службени аутомобил, узео дневницу или користио годишњи одмор, никада није узео ни динар од награда које је добијао”, каже његова снаха Ђурђа Дрмончић и додаје како је био благе нарави и толерантан човек.

У новом добу за које се борио, зарадио је скромну кућицу, данас сакривену међу дрвећем, и својој СФРЈвратио имовину коју је његовом оцу, на име албанске голготе и Солунског фронта, доделила Краљевина Југославија. Онда је уследио распад те домовине, па расуло крње домовине-отаџбине Савезне Републике Југославије, да би у јуну 1999, по окончању НАТО бомбардовања, Бора Дрмончић са супругом Смиљаном, кћерком Милијаном и сином Батаном спустио ролетне на прозоре свог дома и, као осамдесетогодишњак, почео да живи ново ропство.

„Теже ми је сада него у Матхаузену”, изјавио је пре неколико година, објашњавајући да је он у савременом свету, у срцу свог града и можда први пут у свом животу постао изопштеник из света. Ретко је помињао бројне бомбашке нападе, молотовљеве коктеле, пребијање супруге Смиљане на улици, претње. Болео га је више страх укућана, јер се он сам није плашио, а посебно су га несрећним чиниле посете Албанаца које су започињале реченицом: „Комшија,чули смо да продајеш кућу.” Одбијао их је редом, човек који је све радио да управо њихов живот и окружење буду срећнији, богатији и идеолошки другачији.

„Не знам јесмо ли данас способни да из његовог живота и судбине нешто схватимо и научимо. Да ли се може направити и реализовати неки разуман план за нормалан живот или је све ово што се догађа нашем народу ствар стихије и хаоса”, пита се његов блиски рођак, професор Медицинског факултета доктор Павле Васић.

Породица Дрмончић јеу ових 14година имала само два пута, један до Грачанице, а други до Цркве Светог Николе у Приштини, одакле су дошла два млада свештеника Дарко и Стево да служе опело. И док умолитви говоре о тешкој, уској и тужној стази живота, човек когаиспраћају на онај свет, за својихдугих и тешких 94године, тустазуи није имао: имао је идеју и идеологију која је у Приштини умрла заједно с њим.

Кроз кишу и градску гужву без организоване поворке, прошао је до гробља један од важних људи овог града и Косова и Метохије. А на гробљу све зарасло и запуштено, некако у складу са Бориним животом, баш тај део гробља није чишћен и искрчен. Око тесне раке породица гура шибље и нарасле дивље трешње да бар неко може да стане око покојника, представник СУБНОР-а Новица Филиповићкратко поздравља чика Бору, онда се мала група људи окреће и лагано одлази уском стазом назад према обновљеној гробљанској капели. Неко од родбине бере зреле трешње, чије ће гране коначно сакрити човека који је посветио свој живот служећи другима, идејама и идеологији.