Бесане ноћи крај магистрале

Горњи Милановац – Лекари и медицинске сестре су одувек уживали углед у Горњем Милановцу, у рудничко-таковским селима поготову. Стекли су то колико стручношћу, толико и људским саучешћем у здравственим невољама пацијената. Понеко неизбежно, појединачно, лоше искуство које се, каткад, чује од незадовољника, тек је кап у мору доброга што се у једној години уради у Здравственом центру.

уради се много, иако милановачка болница и дом здравља (још под истим кровом) не могу, ни бројем особља ни разуђеношћу служби, да се такмиче са већим суседним градовима. Ипак, у прошлој години, на одељењима болнице је 5.541 болесник провео на лечењу 42.713 дана, а дом здравља, као посебна радна јединица Здравственог центра, пружио је грађанима више од милион и сто хиљада различитих услуга: 850 хиљада лекарских и 250 хиљада сестринских. Није мало ако се зна да здравствени колектив броји 601 запосленог, од чега 126 лекара (стотину је специјалиста).

– Једна од наших посебности је што нам је кућа покрај друма, на Ибарској магистрали, на делу од Дића код Љига до Брђана ка Чачку, делу на којем су саобраћајне несреће веома честе. Најчешће су то ноћни удеси и морам да се похвалим да су наши хирурзи, анестезиолози и друго особље у екипама, кадри да успешно збрину врло тешке случајеве. Само оне са тешким неурохируршким траумама отпремамо у Београд. Пацијенти са магистрале су најчешће издалека, из других градова Србије и неких околних земаља – каже за "Политику" хирург Миро Лазаревић, однедавно в. д. директора.

Села општине су, највећим делом брдско-планинска и, без изузетка, старачка. Страдања тракториста су честа – управо смо затекли 80-годишњег Милована Красојевића из Горње Црнуће који ће преболети, али више неће сести за волан трактора. Општина је, такође, годинама већ, суицидно подручје и у случајевима када самоубиство не успе, лекари Здравственог центра имају много посла.

– У прошли петак, ујутру око шест часова, кад се екипа, после ноћног дежурства, спремала да иде кући, хитна помоћ је довезла старију жену са исеченим грлом. Самоубиство, на срећу, није успело, али је крвављење било велико, претило је и гушење. Брзом и прецизном операцијом, жена је спасена и опоравља се на интензивној нези. То је само један, последњи у низу примера, где наши лекари доказују високу стручност и спремност за свако изненађење – описује нам др Лазаревић тазе случај.

Шта је важније, занат или алат? У Здравственом центру предност дају занату, али се, додају, ни без алата не може. У здравству се, из године у годину, јављају иновације на пољу дијагностичких помагала, истина скупе, али итекако неопходне. Др Лазаревић не пребацује својим претходницима што их Здравствени центар већ нема, јер улагало се у друге потребе (градња неуропсихијатрије, гасификација болнице и дома здравља, на пример) али је одлучан да, још ове године, осавремени службе новим апаратима.

– Још смо међу онима који нису увели ласерску хирургију. То нам је приоритетно у овој години, а 30.000 евра за куповину апарата ћемо, верујем, пронаћи. Превазиђена нам је опрема за ултразвучну дијагностику, па ћемо набавком нове, надам се, обрадовати и лекаре и хируршке и кардиолошке пацијенте. Мобилни рендген-апарат за операциону салу који ће, по потреби, обављати снимања и током операционог захвата, део је савремене медицине и зато ћемо га ускоро имати. Кад све то будемо имали, ухватићемо корак са бољима од нас и све мање ћемо пацијената слати у јаче центре, Чачак, Крагујевац и Београд – само је део планова новог првог човека милановачког здравства.

Четири здравствене станице и 13 амбуланти у селима, са сталним или повременим лекарима, брину о здрављу скоро половине становништва општине. сељани жале за дугогодишњом акцијом "Селу у походе" која је, у сарадњи са Црвеним крстом, годинама два пута годишње, доводила у поједина села по десетак лекара и двоструко више осталог медицинског особља и хуманитараца.

– Била је то права свечаност за село у којем бисмо се појавили – прича нам секретар Црвеног крста Томислав Марковић. – Учионице и просторије сеоских домова би се претвориле у специјалистичке ординације, није недостајала ни апотека, патронажа би радила свој посао, старима и непокретнима се ишло у куће, најсиромашнији би добили пакете хране. Из села у које стигнемо и околних села услугу је, само у једном дану, добијало по неколико стотина грађана. Ни село није остајало дужно: све се завршавало богатим ручком из кухиња сеоских домаћица.