Десет година с метком у глави

Ужице – Никад у животу Миливоје Пенезић (69), пензионер из Беле Земље код Ужица, неће заборавити 28. март 1997. године. Тада је, после размирице с колегом започетом око једног прасета, из пиштоља погођен метком у чело. Али, некад се ни од метка не гине, па ево Миливоја данас здравог и правог, док тане у његовој глави стоји већ читаву деценију.

– Живим нормално, немам главобоља, ни озбиљнијих здравствених проблема. Једино одем лекару због високог крвног притиска, али то са овим метком никакве везе нема – започиње за "Политику" причу Пенезић, некадашњи возач, па контролор у ужичком аутобуском предузећу "Ракета".

Миливоја смо затекли крај његове куће на Белој Земљи, у којој живи са супругом Станојком, док је по жези окопавао башту. Рад у врту му је, каже, најбоља занимација. На Миливојевом челу још је јасно видљиво улегнуће од метка који је из пиштоља "берета" калибра 6,35 мм испалио његов колега из "Ракете", пензионисани возач Милош Николић звани Шијак. И то после свађе започете у аутобусу, због – прасета.

– Био сам контролор у аутобусу на линији од Бајине Баште ка Ужицу, кад је на Кадињачи Шијак покушао да уђе у аутобус носећи живо прасе. Како да се животиња вози са путницима, питао сам га, те нисам дозволио да га унесе. Рекох му да сачека следећи аутобус који има "бункер", да у њега стави прасе. На то се он наљутио – сећа се и сада сваког детаља Пенезић.

Један каснији сусрет Миливоја и Милоша на ужичкој пијаци изродио се у озбиљнију препирку, у којој је Пенезић одгурнуо Шијака, кога је пијачна тезга једва "задржала" да не падне. И већ сутрадан, док је Миливоје седео на послу у једној канцеларији "Ракете" у Ужицу, дошло је до пуцњаве.

– Упао је у канцеларију возач Симић и питао зашто сам дирао Шијака. Нисам стигао ни да одговорим, а иза Симићевих леђа одједном приметих Шијака како у руци држи пиштољ уперен у мене. Одјекну пуцањ, а ја помислих да је пиштољ "плашљивац", па испрва нисам ни реаговао. Али, осетих да ми се крв по глави разлила. Бол нисам осећао. Док је Шијак бежао низ степенице колеге су позвале хитну помоћ – казује Пенезић.

Погођеног контролора пребацили су прво у ужичку болницу, а касније и у београдски Ургентни центар. Лекари су му рану очистили и одлучили да га не оперишу. Све је у овом случају било необично, јер се пацијент понашао попут здравог човека, као да није имао метак у глави. Једино му се дешавало "кочење" десне руке и ноге, но и то је брзо прошло. За свега месец дана Пенезић се потпуно опоравио и вратио кући.

Метак му је, каже, остао у глави, и то преполовљен: веће парче испод чеоне кости, мање у малом мозгу.

Својевремено, о овом случају смо разговарали и са др Зораном Станковићем, садашњим министром одбране, када је као специјалиста за судску медицину Војномедицинске академије боравио у Ужицу. Станковић нам је тада рекао да се најважнији животни центри налазе у продуженој мождини и можданом мосту, те да постоји део мождане масе у којој се не налазе витални центри. Зато је, по Станковићевом мишљењу, могуће да пројектил прође кроз главу или уђе у ту масу, а да не дође до озбиљнијих последица по здравље повређеног. Поменуо нам је и случајеве када су пројектили пролазили кроз слепоочницу и излазили на другу страну главе, а да због тога нису остајале трајне последице.

Суд у Ужицу је Николића, тада оронулог здравља, осудио на четири године затвора, да би му пред Врховним судом та казна била умањена. "Одлежао" је непуну годину. Тадашњи судија Милован Митровић, сада у пензији, сећа да се пренеразио кад је видео да се оштећени Пенезић пред њим појавио и дао изјаву.

– Јесте суд тада рекао своје, али ни дан-данас, десет година после свега, још није решено питање исплате одштете, због овога што сам доживео на радном месту. Одштету, ево, и сада чекам – пожалио нам се Пенезић.