Вође и патријарси: од љубави до свргавања

Карађорђе је још 1811.године писао попу Луки Лазаревићу да се „попови и калуђери у мирска и воена дјела не мешају”, али није заузео став да се главари у црквена питања не мешају. Другачији је став био 1804.године, када је српско свештенство и монаштво итекако узело учешћа у ослобађању Србије од Турака. Кнез Милош је правио закон по коме је имао сву власт у унутрашњим црквеним стварима. Ни Карађорђе ни кнез Милош, иако су били верници, нису имали амбицију да се одрекну мешања у унутрашње црквене ствари. Застрашујући је податак да је први српски епископ након другог укидања Пећке патријаршије – Мелентије Никшић убијен 1816.године у Шапцу управо по налогу кнеза Милоша. Напредњачки министар просвете и црквених дела Стојан Новаковић, по налогу краља Милана Обреновића, 1882. године, свргнуо је митрополита Србије Михаила (Јовановића) и први пут у историји Цркве увео такозвану неканонску јерархију са Теодосијем Мраовићем на челу.

Ово тврди протојерејставрофор др Велибор Џомић, истичући да су односи између СПЦ и државе кроз историју модерне државности Србије били, у најмању руку, веома динамични – од интензивне сарадње до интензивних сукоба.А веома често, и страдања црквених људи.

– Током претходна два века у Србији су примењивана три система односа Цркве и државе: државне цркве, признатих цркава и верских заједница, као и одвојености цркава и верских заједница од државе. У том периоду је донето осам државних закона који су регулисали правни положај Цркве у држави. Кроз одредбе пет законских прописа од 1836, 1847, 1862, 1890. и 1929. године, држава је себи обезбеђивала неприпадајући утицај на унутрашња црквена питања, а посебно на избор епископа и црквеног поглавара и управљања црквеним пословима, чиме је нарушавано канонско право. С друге стране, Црква је у Краљевини Србији и Краљевини Југославији била институција јавног права. У социјалистичкој Југославији није било таквих одредаба, Црква је добила статус грађанско-правног лица, а на основу других прописа, као и мимо њих, лишена је своје имовине и својих вековних права. Више стотина свештених лица је на правди бога осуђено на вишегодишње робије или трпело разне прогоне и шикане – напомиње Џомић, истичући како данас нема правног основа за утицај државних власти на унутрашња црквена питања.

Али, примећује он, било је, а и данас има других,алтернативних начина.

– То није непознато. Свети Јустин је својевремено писао како је комунистичка власт бирала два патријарха. Ниједној власти није мрзно да користи те методе ради „пацификовања Цркве”. Наша историја, посебно она у другој половини 20. века, то јасно сведочи. Међутим, политичари веома често заборављају да свештена лица, управо по државном законодавству, имају политичка права, укључујући и активно и пасивно бирачко право, као и сви други грађани. Отуда је држање лекција црквеним људима о „бављењу политиком” не само неваспитано него и незаконито – напомиње Џомић, подсећајући како смо током претходних месеци више пута са високих црквених и државних адреса чули изјаве о добрим односима СПЦ и државних власти.

Према речима Џомића, ту чињеницу је непотребно наглашавати управо због тога што су ти односи нормирани важећим Законом о црквама и верским заједницама и другим прописима. Државна власт је, без обзира на то да ли јој се свиђају ставови Цркве о неком питању, укључујући и такозвани Бриселски споразум, дужна да спроводи законе, а представници цркава и верских заједница да поштују те прописе. С друге стране, Црква преко својих надлежних тела има не само право него и обавезу да саопшти свој став према свему ономе што сматра важним за народ који јој духовно припада.

Историчар Момчило Павловић указује да СПЦ јесте главни, носећи, стуб духовног јединства, темељ идентитета и бранич угроженог српства на просторима који нису више у саставу јединствене државе или у расејању.

– Нема институције до СПЦ која, упркос великим страдањима, поделама, тамним периодима историје, организационим променама, представља континуитет српске средњовековне државе, њене славе и величине и данашње Србије, састављене од два дела – оцењује Павловић.

----------------------------------------------

Варнава, Стојадиновић, Конкордат и смрт

– На изазове разних политичких одлука и политичких криза црквена власт реаговала је сходно својим интересима и схватању улоге у српском друштву и држави. Тако је патријарх Варнава, који је пружио одлучан отпор Конкордату, који је протежирао моћни Стојадиновић, 1937. напрасно умро под сумњивим околностима. Стојадиновић који је одустао од Конкордата, забранио је члановима владе да присуствују сахрани, док је Синод објавио саопштење да је Црква у „стању гоњења” и екскомуницирао готово читаву владу из Цркве. Обостраним попуштањем ствар је смирена – напомиње Момчило Павловић.