Дајмлер продаје Крајслер

Пословна вест дана јуче је био велики трансатлантски развод брака који је, кад је 1998. склопљен, описиван као "венчање једнаких" и почетак нове ере у светској аутомобилској индустрији.

У Франкфурту је јуче објављено да се Дајмлер растаје од Крајслера, по цени од 7,41 милијарду долара (5,5 милијарди евра), пет пута нижој од оне која је 1998. плаћена да би се створио Дајмлер-Крајслер, аутомобилска мегакорпорација, створена са амбицијом да успостави тржишну доминацију у широком сегменту тржишта, од луксузних "мерцедеса", преко спортских "џипова", до возила за "масовну потрошњу" као што је "доџ".

Нови газда 80,1 одсто Крајслера је Серберус капитал менаџмент, приватни инвестициони фонд, док Дајмлер, који се враћа свом старом имену, задржава учешће од 19,9 одсто. Целокупна трансакција ће бити окончана до краја септембра, и доноси расплет најављен још у фебруару, када је саопштено да ће Крајслер бити понуђен на аукцији са почетном ценом од чак 14 милијарди долара.

Оно што је уследило свело је цену на очигледно много реалније оквире, можда и зато што је купац преузео и обавезе здравственог и пензионог осигурања радника, дакле рачун од чак 18 милијарди долара.

Поред Серберуса, за Крајслер су се надметали и Магна, канадски произвођач ауто-делова, затим  инвестициона групација Блекстон и познати амерички инвеститор Кирк Керкоријан. Пресудила је, по свему судећи, чињеница да је Серберус за главног саветника имао бившег Kрајслеровог менаџера Волфанга Бернарда, што му је омогућило да у преговорима покаже импресивно познавање аутомобилске индустрије.

Ова трансакција по много чему има карактер међаша у америчкој индустрији, јер први пут један члан "велике тројке" (Џенерал моторс, Форд, Крајслер) америчких произвођача аутомобила престаје да буде јавна компанија (чије се акције котирају на берзи), и прелази у руке приватних финансијера, који су последњих година постали велики играчи у глобалној привреди.

Инвестициони фондови су наиме постали познати и донекле озлоглашени због своје стратегије куповања фирми које су у организационим проблемима позајмљеним новцем (при чему је залог често имовина фирме која је предмет куповине), да би их радикалним мерама (смањивањем броја запослених, продајом појединих делова и слично) поново учинили профитабилним и после неколико месеци или година, препродали, уз поприличан профит.

За разлику од јавних (берзанских) корпорација које своје резултате морају да објављују квартално и да већину потеза подређују подизању цена акција, инвестициони фондови рачун полажу само малом броју приватних инвеститора, усмеравајући се само ка крајњем циљу: заради на продаји реорганизоване компаније.

Серберус сигурно рачуна да је заокрет у Крајслеру могућ, с обзиром на велики промет који прави (више од 60 милијарди долара годишње) и упркос губицима који су за прошлу годину износили 1,6 милијарди долара. Очекује се зато да ће настојати да испослује нови колективни уговор са јаким синдикатом аутомобилских радника у Детроиту, као и да многе послове пренесе у Азију, где је радна снага знатно јефтинија од америчке.

Серберус је основан 1992, централа му је у Њујорку, и управља са педесетак компанија чија је укупна вредност око 25 милијарди долара, које запошљавају више од 175.000 радника и имају годишњи приход од око 60 милијарди долара. Међу њима су и национална авио-компанија Канаде, један ланац робних кућа, као и неколико произвођача ауто-делова.

За Крајслера, ово ће бити нови почетак, као, уосталом, и целу америчку ауто-индустрију, чији су послови последњих година на силазној путањи, под притиском азијске, а пре свега јапанске конкуренције. Тојота је тако у првом кварталу ове године први пут произвела више аутомобила од досад неприкосновеног броја један – Џенерал моторса.