Борац, урођени демократа

Света Стојановић је пре три године оставио својом смрћу зјапећу празнину. Ми, његови пријатељи и сарадници, кад год се сретнемо, управо тако, кад год се сретнемо, питамо се како је могуће да га више нема, како је могуће да тако нагло нестане без шансе да се о понечему важном договоримо, као да не верујемо у истинитост сахране којој смо присуствовали. Он је градио односе и неговао пријатељство тако да нам је искрено и неопозиво потребан и важење те чињенице може престати тек нашим одласком са овога света.

Света је с невероватном инвентивношћу, упорношћу и истрајношћу стварао интелектуалне заједнице, дебатне клубове, групе за политички притисак, чак и парадржавне институције са сјајним изгледима на максимални успех (на пример „Центар за националну стратегију”). Његове акције су уносиле стваралачки немир, подстицале осећање одговорности за судбину општих интереса нације, уносиле су динамику у политички живот земље, али у оштрој супротности према владајућој пошасти приватизације свега што је државно и што по природи ствари припада свима. Био је незаборавно заокупљен потребом посредовања у циљу превазилажења крајње ирационалних партикуларитета на политичкој сцени Србије, који на ненадокнадив начин угрожавају стратешке интересе читавог друштва, односно нације, нарочито у време актуелних историјских ломова.

Уствари, Света је био човек снажне сократовске вере у могућност дијалога и његову делотворност, не само у формулисању, већ и у остваривању великих националних циљева. Зато је с толико упорности настојао да повеже несложне и завађене чиниоце на политичкој сцени Србије, надајући се да у озбиљном дијалогу морају доћи до судбоносно важне политичке хармоније у овом изузетно важном историјском тренутку за стратешки битне интересе српског народа и друштва уопште. Он као да није могао да верује да појединца у политици може снажније да мотивише лични и партијски интерес, властољубље, па чак и сујета, него општи интерес друштва и народа без обзира на важност тренутка. Штавише, веровао је, сећам се, и у могућност споразума између српске и црногорске владајуће елитеоко опстанка заједничке државе.

Професор етике и човек особитог личног морала, уз свеколико своје завидно филозофско и политичко образовање, као да није имао снаге да у непосредном животу призна надмоћ ниских страсти и приземних интереса малих политичких људи.

Безброј пута у својим текстовима,амноги су објављени баш на страницама ,,Политике”, коју је високо уважавао, Света је показао да је свестан да су у великим историјским ломовима пред крај 20. века на тлу Југославије, као национални лидери испливали, ничеански говорећи, „људи стада”, мали људи недорасли за велика дела, чије бедне властохлепне интересе зарад својих велесилских стратешких интереса подржавају моћни делиоци међународне правде. Али је он и овде био спреман да понуди дијалог у коме ће кроз размену аргумената најзад да тријумфују разум и морална одговорност.

Имајући у виду више деценија искуства у комуникацији са њим, укључујући ту и вишегодишњу сарадњу у издаваштву и уређивању часописа, склон сам закључку да је у Светиним проценама конкретне политичке реалности ограничавајући фактор била његова природа, односно то да је он био демократа по најдубљем могућем уверењу, заправо демократа по рођењу – нешто што се апсолутно ретко среће. Никакав, апсолутно никакав проблем није био спорити се с њим у вези са било којим његовим мишљењем без и најмањег ризика да ће бити лично повређен или да би могло бити доведено у питање пријатељство. Напротив, он као да је живео за дијалог и истинску проверу својих идеја. Стога би често налетео на кафу и ставио на сто тек завршени текст: „Неки су га већ прочитали. Хоћу да чујем и твоје мишљење. Јави ми се телефоном,или ових дана кад се сретнемо.”

За Свету Стојановића у дијалогу јесвако становиште било легитимно, што не значи да се у непосредној политичкој пракси сваки политички екстрем с једнаком толеранцијом треба третирати. У том смислу је са одбојношћу реаговао на пример на шовинизам, фашистичке идеје, тоталитаризам и било који други покрет који укида и саму демократију.

Издавач, директор и главниуредник предузећа ,,Албатрос плус”