У шарагама преко океана

Преко Атлантика се може, између осталог, и огромним "боингом" и, чини се, још већим, двоспратним, "ербасом". Обе небеске лађе делују моћно и ултрамодерно, али нису лишене дреш слабости. На пример, путник који седи поред прозора у "боингу" буквално се смрзне кад се авион попне на десет и по хиљада метара. Зеленкасто ћебенце не помаже баш много. Спољна температура је минус 60 степени Целзијусових, стакло је претећи замрзнуто – па и није чудо што је с унутрашње стране стакла хладно. У "ербасу" је било топло.

Међутим, европски авион је сиромашнији у филмској понуди. Америчка лађа сваком путнику "даје" његов екран на полеђини седишта испред. Избор је пет филмова, различитих жанрова; од дечјих комедија с прасетом, преко трилера, па романсе Клуни-Џонс, а ту је и пет радио програма. Такође, сваког тренутка је отворен и канал који приказује тренутни положај авиона, брзину (око 900 километара на час) и остале податке о лету. Европски џамбо је далеко сиромашнији: плазма екран на зиду за цео ред, слушалице, један филм током целог лета, пауза за спавање – танко.

Послужење је, опет, било далеко боље код Луфтханзе – "ербас" него у Јунајтед ерлајнсу, где се плаћало пиво и виски (по три долара). Луфтханзине стјуардесе, у ликра сјајним чарапама, послужиле су два оброка, Американци свега један. Топло послужење је било исто, пилетина или шпагете, салата са дресингом, колачић. Сем тога, Луфтханзини персери су на доњем нивоу, где су тоалети и умиваоници, оставили безалкохолно послужење на слободну употребу.

Разлика између прве, бизнис и економске класе је огромна, у цени и удобности. Прескочимо кристалне чаше и емајлирани есцајг, за претпоставити је да ова последња класа добија све ово у пластичној верзији. Главна ствар је у простору за ноге, елевацији седишта које се скоро претвара у кревет а није баш занемарљиво ни константно ол инклузив послужење током лета, а, богами, код оних који журе, и право првенства при искрцавању. Позади, у економској, тесно је. Што рекао један корпулентни прекоокеански путник с руралним животним искуством, кад се једва увалио у седиште економске: "Е, па, ово ме ставише у шараге".

На несрећу овог путника, поред њега је сео господин из Уганде, сличних габарита. Стешњени су летели изнад океана и некако су успевали да се скупе, све док није стигао ручак – тада није било места за покрете – сударали су се лактовима. Погледима су се договорили да једу на смену. Разлика до 500 евра између класа, јасно им је било, у некој "ситници" је морала да се огледа.