U šaragama preko okeana

Preko Atlantika se može, između ostalog, i ogromnim "boingom" i, čini se, još većim, dvospratnim, "erbasom". Obe nebeske lađe deluju moćno i ultramoderno, ali nisu lišene dreš slabosti. Na primer, putnik koji sedi pored prozora u "boingu" bukvalno se smrzne kad se avion popne na deset i po hiljada metara. Zelenkasto ćebence ne pomaže baš mnogo. Spoljna temperatura je minus 60 stepeni Celzijusovih, staklo je preteći zamrznuto – pa i nije čudo što je s unutrašnje strane stakla hladno. U "erbasu" je bilo toplo.

Međutim, evropski avion je siromašniji u filmskoj ponudi. Američka lađa svakom putniku "daje" njegov ekran na poleđini sedišta ispred. Izbor je pet filmova, različitih žanrova; od dečjih komedija s prasetom, preko trilera, pa romanse Kluni-Džons, a tu je i pet radio programa. Takođe, svakog trenutka je otvoren i kanal koji prikazuje trenutni položaj aviona, brzinu (oko 900 kilometara na čas) i ostale podatke o letu. Evropski džambo je daleko siromašniji: plazma ekran na zidu za ceo red, slušalice, jedan film tokom celog leta, pauza za spavanje – tanko.

Posluženje je, opet, bilo daleko bolje kod Lufthanze – "erbas" nego u Junajted erlajnsu, gde se plaćalo pivo i viski (po tri dolara). Lufthanzine stjuardese, u likra sjajnim čarapama, poslužile su dva obroka, Amerikanci svega jedan. Toplo posluženje je bilo isto, piletina ili špagete, salata sa dresingom, kolačić. Sem toga, Lufthanzini perseri su na donjem nivou, gde su toaleti i umivaonici, ostavili bezalkoholno posluženje na slobodnu upotrebu.

Razlika između prve, biznis i ekonomske klase je ogromna, u ceni i udobnosti. Preskočimo kristalne čaše i emajlirani escajg, za pretpostaviti je da ova poslednja klasa dobija sve ovo u plastičnoj verziji. Glavna stvar je u prostoru za noge, elevaciji sedišta koje se skoro pretvara u krevet a nije baš zanemarljivo ni konstantno ol inkluziv posluženje tokom leta, a, bogami, kod onih koji žure, i pravo prvenstva pri iskrcavanju. Pozadi, u ekonomskoj, tesno je. Što rekao jedan korpulentni prekookeanski putnik s ruralnim životnim iskustvom, kad se jedva uvalio u sedište ekonomske: "E, pa, ovo me staviše u šarage".

Na nesreću ovog putnika, pored njega je seo gospodin iz Ugande, sličnih gabarita. Stešnjeni su leteli iznad okeana i nekako su uspevali da se skupe, sve dok nije stigao ručak – tada nije bilo mesta za pokrete – sudarali su se laktovima. Pogledima su se dogovorili da jedu na smenu. Razlika do 500 evra između klasa, jasno im je bilo, u nekoj "sitnici" je morala da se ogleda.