Немачко уједињење, средња Европа и Србија

Падом Берлинског зида либерални интелектуалци су сматрали да се историја у „хегеловском” смислу завршава. Више никада нећемо бити сведоци сукоба идеологија, а плурализам облика уређења државе и друштва постаје сувишан и непотребан, могло се чути тада. Тако ни глобализација није само један од стадијума економског и културног развоја, већ морални смер историје и, сама по себи, нови систем међународне безбедности. Интернационалисти су до те мере били убеђени у супериорност својих гледишта да су сматрали да је људска интервенција у свакој па и најмањој ствари морални императив, као и да она приликом делања не сме да узима у обзир историју, културу, па ни географију.

Тако смо дошли до ситуације да је за ове лево оријентисане интелектуалце рат у Босни постао савремени пандан Шпанском грађанском рату где је пружање подршке само једној страни било питање моралности па и помодарства, иако је ту свака историјска паралела бесмислена. Војна сила, толико омражена за време Вијетнамског рата, постала је синоним за хуманост, тако да су парадоксално интернационалисти тумачили интервенцију на Косову као прилику да се духови Вијетнамског рата сахране, а не да заправо буду оживљени, као што су сматрали противници бомбардовања Србије. Ова декада либерализма завршена је у свету нападом на Светски трговински центар у Њујорку, мада је бомбардовање Либије заправо била његова последња епизода. У Европи је овај период левичарског „идеализма” окончан завршетком реунификације Немачке, од када догађајима на нашем континенту управљају искључиво закони геополитике и реализма.

Током осамдесетих година прошлог века, васкрснут је од стране лево оријентисаних интелектуалаца појам mitteleuropa, то јест романтичарско и идеалистично схватање „средње” Европе. Овај појам је првобитно служио за политичко-културно дистанцирање тих области од совјетског „Истока”, како је то дефинисао Тимоти Гартон. За Клаудија Магриса „mitteleuropa је сензибилитет који значи отпор према сваком тоталитарном програму.” Тај период оживљавања ове идеје изнедрио је светски признате писце Ђерђа Конрада и Милана Кундеру. Међутим, падом Берлинског зида и почетком декаде „интернационализма”, појам mitteleuropa добија ново и злокобније употребно значење. Иако је у првом периоду имао за циљ да тамошње државе измакне од контроле Москве и олакша уједињење Европе, током деведесетих година новој генерацији левичарских интелектуалаца служи пре свега за успостављање нове географске и културне границе између Европе и „источњачког” Балкана. Тако је овај појам, додуше у обе своје фазе геополитички неутемељен, играо у њима ипак различите улоге: првобитно дефинишући „Исток” на начин да олакша уједињење континента, али касније парадоксално тако да из тог уједињења изузме Балкан. Иако народи Балкана носе примарну одговорност за своје међусобне сукобе, легитимно је поставити питање да ли је поменута генерација либералних политичара и интелектуалаца спуштала тензије или пак доливала уље на ватру.

Довршетак уједињења Немачке, које смештамо у 2003. годину, представља окончање ове либералне фазе европске политике. Бавећи се више сама собом, него проширењем и дефинисањем своје улоге у свету, Европска унија престаје да буде потенцијални такмац САД и постаје плен нарцизма малих разлика. Преко ноћи нестаје појам mitteleuropa који губи употребну вредност и данас видимо оно што нам географија и историја говоре још од деобе Римског царства и касније каролиншке монархије: у геополитичком смислу постоје само две Европе : „Атлантска” и „континентална”. У Атлантској су данас паневропске институције (Брисел, Хаг, Париз и Стразбур), али уједињењем Немачке акценат прелази на континенталну која обухвата Немачку, „средњу” Европу, Балтик и Украјину. Ово не треба неопходно разумети као сукоб, јер је у нову немачку културу чврсто уткана идеја пацифизма и идеја „модернизма”.

Немачкој је геополитички приоритет осигурање положаја централности у Европи (mittellage) и зато она пројектује своју економску моћ и просперитет на балтичке земље и средишњу Европу. Србија ту није на важном месту на радару, па је упркос апелима илузорно очекивати да нам баш Немачка буде спонзор европске интеграције и масовни инвеститор. Србија мора да своју формулу успеха гради учећи од Немачке, али интензивирајући политичке и економске везе са Француском, Италијом, Турском и наравно Русијом. Кључни адут Србије јесте дунавски коридор и београдска лука. За почетак, одбацимо идеју да треба да престанемо да тражимо своје оптимално место у свету и да се искључиво бавимо јавним набавкама и заштитом потрошача. Корисно би такође било да дефинитивно препознамо суштину идеје mitteleuropa, која ће наредне године поново оживети кроз реафирмацију Аустроугарске монархије и ново тумачење сарајевског атентата.

Главни уредник научног часописа „Изазови европских интеграција”