Мислили су да припадам Ал Каиди

Издавачка кућа „Ренде” објавила је књигу прича Боривоја Герзића – „Један живот какав јесте”, зачудног опажања свакодневице, пуну интимних белешки. Герзић је познат и као преводилац дела Харолда Пинтера, Бекета, Џојса, Лоренса Дарела.

Аутор је „Речника англо-америчког сленга”, „Енглеско-српског речника фраза и идиома”, као и најновијег, „Речника српског жаргона”. „Кад не пишем, преводим. Кад не преводим, правим књиге. Направио сам их више од двадесет, као приређивач или уредник. За себе понекад кажем, кад ме неко пита чиме се бавим, да сам литерарни предузимач”, истиче Герзић.

Ликови су оно што чини вашу прозу живом, а њих опет оличава говор, језик трагикомично „померен”, као и живот који одсликава. Како бисте дефинисали сопствени однос према језику?

Језик, фабула, ликови. Све је важно у краткој прози. Ту се види баш свака омашка. Мени је језик, поред атмосфере, можда и најважнији, језички обрт, неко искакање. Фабула је ту да одржи конструкцију, да се грађевина не сруши. Волим кад осетим да реченица тече, да је ритмична, а да је прича аутентична, и обично не знам како ће се завршити. Понекад кренем од краја: нађем реченицу којом ћу завршити причу, па пишем уназад. Некад почнем од средине, па напишем крај, а онда скочим нагоре, па пишем почетак. Понекад напишем све из цуга. Последњи судија је, ипак, мој унутрашњи осећај о целини, неко литерарно над-ја. Битне су и мисли, идеје, али се трудим да се не правим превише паметан, то је најтеже. Уметност ради уметности – не, то ипак не.
 
Ове приче су и изразито чулне, сугестивног односа према телесности, патњама и задовољствима тела. Више пате, мисле и осећају на Балкану него на дионизијској Куби или вавилонској Америци?

Можда. Нисам о томе размишљао. Сад видим да у томе има истине. Ваљда зато што је човек (писац), кад се нађе изван своје земље, ипак више посматрач него учесник, па онда и приче написане у другој земљи, или о другој земљи, више садрже ту посматрачку атмосферу. Мада се ликовима у причи „Куба либре” свашта издешавало, и они су били учесници, а не само посматрачи. Мислим да та прича има добру атмосферу.

Посебно је трагикомична и типично овдашња прича о уметнику који је изложбом „Муслиманизација света” предвидео 11. септембар, и због тога био ухапшен. Да ли се догађај стварно десио?

Прича „Дејство гама зрака” настала је по истинитом догађају. Приведен сам у Београду 2001, неколико дана после рушења кула „Близнакиња” у Њујорку, пошто су ми у ауту пронашли разгледнице на којима су биле куле „Близнакиње” са срушеним врховима. Тад је наша полиција била добра са Американцима (и сад је, уосталом), па су помислили да су у Београду наишли на припадника Ал Каиде, кога ће да испоруче преко Атлантика и добију неколико поена. Пустили су ме после једног дана проведеног у самици у подруму Полицијске станице „Савски венац”. Од тога је касније испала та приповетка, где је све мало изокренуто и дотерано, али таква је литература, она није документ.

Често нам у сопственом језику недостају изрази, синоними, чини нам се оскудним, за штурост понеко окриви Вука. Како је то у поређењу са енглеским?

Енглески, наравно, има дужу традицију него српски, да се задржимо само на томе. Они имају Шекспира у 16. веку, кад ми немамо ништа тог ранга. Ми тада имамо јуначке песме и покоју историјску хронику. Овде слабо пролазе песници, бити модеран песник на Балкану је пропаст. Ми ни за естетику немамо много смисла. Погледајте естетику наших градова, кућа, станова, погледајте како изгледају људи на нашим улицама или на нашој јавној сцени. Уз ретке изузетке, то је све копирање туђих мода, туђих естетика. И то, по правилу, оних најгорих. Мислим да у односу према језику и писању, и уопште у књижевности, тешко можемо да се меримо с поменутим Енглезима. Код њих вековима постоји култ писца и писања, постоји традиција сјајних књижевних часописа с образованим уредницима, издавачи су професионални, води се рачуна о писаној речи, о правима писаца и преводилаца, све оно у чему ми заостајемо. Добро, они су у огромној предности, као велика (империјална) култура и доминантан светски језик, јер имају огромно тржиште, и могу да уновче литературу. С друге стране, не мислим да је код нас за било шта крив Вук. Народни говор који је он уздигао на ранг књижевног језика, тај језик „орача и пастира” само један век касније дао је писце-стилисте који су српску књижевност догурали можда и до прве европске лиге. Имамо Црњанског, Скерлића, Исидору, Селимовића, Иву Андрића, Киша...

Осим писања бавили сте се и различитим другим стварима. Колико вам је то користило?

Па, јесте, радио сам свашта. Као физички радник, наставник, таксиста, књижар, продавац... Сопствена искуства су битна, како ће другачије човек да сазна нешто о животу? А опет, на крају схватиш и да је све оно што су ти старији саветовали било исправно.

На чему сада радите?

Пишем нове приче и најважније ми је да сам задовољан оним што сам написао. Мада сам недавно сам себе зачудио количином сопственог ега. Књига „Један живот” нашла се у најужем избору за награду „Биљана Јовановић”. Иако сам се трудио да на то не обраћам пажњу, будио сам се ноћу размишљајући о награди. Једне ноћи сам чак устао и написао победнички говор. Награду је после добила друга књига. Поред тога, с Аријаном Божовић спремам једну антологију савремене светске приче – зваће се, вероватно „Куле, градови: од Гогоља до Фостера Воласа”.