Како помоћи ЕПС-у

Електропривреда Србије била је минуле две деценије готово једини покретач наше оронуле привреде, али је и она, нажалост, пала на ниске економске гране, каже Слободан Петровић, секретар Удружења за енергетику и енергетско рударство Привредне коморе Србије, додајући да су домаће фирме, поготово из електромашиноградње, увек биле ту када је било најтеже – и земљи и ЕПС-у. Од годишњих ремонта до капиталних инвестиција. Странци су, каже, углавном испоручивали уређаје и опрему, а наше фирме биле успешни партнери у пројектовању, монтажи...

Све би, можда, уверава нас наш саговорник, било лакше да смо у приватизацији успели да сачувамо бар неколико кључних фирми које су носиле некадашњу електрификацију бивше СФРЈ. Док су „Термоелектро” и правни субјекти произишли из система „Гоша” данас стабилна и успешна предузећа, која активно учествују у привредном животу Србије, „Минел“ као једна од највећих и најзначајнијих електроенергетских компанија на простору старе Југославије, а познат по својим производима широм света, готово да не постоји.

Купио га је руски „бизнисмен” нашег порекла и још увек активни опозициони политичар. После његовог газдовања многа предузећа су у стечају, а нека избрисана из регистра, осим фабрике трансформатора у Рипњу, коју је Агенција за приватизацију „вратила” из приватних руку и сада је у такозваном процесу „реструктурирања”, без обртних средстава и могућности да се равноправно укључи у привредни животСрбије.

Постоје још нека интересовања домаћих привредника да се некако покрене „Минелова” фабрика расклопне опреме, али то је све на самом почетку и без много изгледа за успех, сматра Петровић и подсећа да нисмо имали довољно слуха да очувамо бар значајније делове „Минела”, као што су Хрвати умели да сачувају „Кончара”, прогласивши га стратешки важном фирмом за земљу. Пре неколико година, док је за то било времена, Привредна комора Србије је тадашњој влади указивала на значај „Минела” и предлагала модел његове ревитализације, али тада то није имао ко да чује, каже Петровић.И поред тога што грца у губицима и високим ненаплаћеним потраживањима, ЕПС још може да буде добар и поуздан послодавац домаће привреде. Треба, уверава, на сваки начин помоћи ЕПС-у да стане на своје ноге, јер ће тек тада моћи да покрене друге.

Цена електричне енергије код нас је вишеструко нижа у односу на земље европске заједнице, а готово двоструко мања према земљама бивше југословенске федерације. То је велико економско ограничење за ЕПС. Јасно је, каже Петровић, да влади није лако да у садашњем социјалном миљеу нађе најоптималнија економска решења и осетно повећа цену струје, јер нам је још из времена социјализма то веома тешко падало. Нико и никада, међутим, не диже глас што је бензин скуп. Једино струја, а најплеменитији је енергент, нема паритет са осталима.

Ипак када цена електричне енергије порасте за два до три евроцента по киловат-сату, ЕПС ће моћи да испуњава своје обавезе и лакше ће, како се каже, да почне да „дише”. Тада ће моћи да отпочне да размишља и о свом интензивнијем развоју.

Ако се ускоро у том смеру ништа не промени лако нам се, каже Петровић, може догодити да постанемо велики увозници скупе струје. Некад је привреда трошила око 70одсто произведене електричне енергије, а на „широку потрошњу”, како се тада говорило, отпадало је 30 процената. Данас је обрнуто. Студије кажу, доће до краја 2015. Србији недостајати око 1.500 мегавата, а за изградњу толиких блокова потребне су милијарде евра и бар шест-седам година. И то под уловом да смо јуче почели да их подижемо.

----------------------------------------------------------

Крпљење биланса

Петровић сматра да ће Србија, ако се веома брзо не нађу инвеститори за Колубару Б и ТЕНТ Б3, тек с реализацијом Јужног тока моћи да планира изградњу неколико гасних електрана. Све дотле може да се „крпи“ обновљивим енергетским изворима: малими соларним хидроелектранама, ветрогенераторима, електроенергетским и когенеративних постројењима на биомасу, природни и био гас.

Србија у енергетском билансу сада има око 21 одсто обновљивих извора електричне енергије. Према потписаном уговору са Енергетском заједницом југоисточне Европе тај проценат до краја 2020. треба да буде 27 процената. То значи да само у обновљивим изворима за производњу електричне енергије треба да буде изграђено, до тог рока, преко 1.000 МW инсталисане снаге.