Где почиње национални интерес

„It’s the economy, stupid!” („То је економија, глупане!”), био је изборни слоган под којим је Бил Клинтон, у то време мало познати локални политичар, 1992. године победио Џорџа Буша старијег, председника који је успешно предводио САД на крају хладног рата и довео их до врхунца моћи. Заокупљен светским пословима, старији Буш је потценио рецесију у својој земљи. И не само потценио него је и подстакао погрешно тумачећи „дивиденде мира”, и амерички бирачи су му за само годину дана окренули леђа. Док је у пролеће 1991, после Заливског рата, Џорџ Буш старији имао подршку 90 одсто бирачког тела, економска криза је до јесени 1992. против њега окренула чак 64 одсто гласача. За разлику од Буша, његов противник на изборима, Бил Клинтон, схватио је да национални интерес и моћ САД почивају на стабилној привреди и то му је отворило врата Беле куће у којој је остао наредна два мандата.

Тешка економска питања и позиви на велике напоре и лична одрицања ради вишег интереса по правилу нису теме које доносе гласове на изборима. Већина политичара због тога ће радије бирачима упутити ватрене слогане о националним интересима и благостању које ће завладати после њихове победе. Само ретки су спремни да бирачима саопште непријатне истине и затраже њихову подршку за болне али неопходне реформе, а тек понеки од њих ће умети да их и спроведу. Разлику између првих и других Шарл де Гол је својевремено означио као разлику између политичара који мисле на следеће изборе и државника који мисле на следећу генерацију. И ту се вероватно крије део одговора на питање због чега демократије, европске нарочито, данас тешко налазе излаз из привредне кризе која с несмањеним интензитетом траје од 2008. године.

Србија није у том погледу изузетак. И у њој (као, уосталом, и у свим земљама у окружењу) главни покретач реформи у последњих тринаест година био је притисак споља који су политичари и партије бирачима оправдавали намером да се „ухвати прикључак с Европом” која ће својим развојним фондовима, повољним кредитима и политиком солидарности преузети терет транзиције. За то је имала и добре примере у Грчкој, Мађарској и другим земљама које су осамдесетих и деведесетих година постале чланице ЕЗ (ЕУ) и у које су се у то време сливале милијарде долара из европских јавних и приватних фондова. „Европска перспектива” била је, међутим, само друго име за повратак у капитализам који је у послератној Европи добио привлачан облик „државе благостања”. Ко се данас сећа да је чак и Слободан Милошевић некада давно Србима нудио благодети социјалдемократског капитализма? Уместо „шведских села” дошла је сурова реалност такозваног периферног капитализма а уместо европских фондова данас се Србија и све земље „западног Балкана” налазе пред празном европском касом и гневним европским бирачима који неће ни да чују да после милијарди које су дали Грчкој, Шпанији, Португалији и Ирској завуку руке још дубље у џеп да би помогле земљама које су их годинама нервирале својим неразумљивим сукобима.

И због тога ће се и Србија када и ако добије датум за почетак преговора о чланству у ЕУ суочити с чињеницом да ће из Брисела добијати онолико колико је и до сада добијала (око 200 милиона евра), да ће стране инвеститоре и даље морати да субвенционише из властитог буџета, да више неће моћи да повећава спољни дуг и да ће њен извоз зависити од стања на тржиштима Цефте, Италије, Аустрије и Немачке.

И ту се враћамо на почетак ове приче јер политика и политичари који се радије баве великим националним или европским темама него привредом више неће имати прилике да се баве ни Косовом ни привредом него рефинансирањем дугова који ће већ ове године однети око милијарду евра из буџета, више него трошкови за здравство, образовање, помоћ социјално угроженима или инвестиције у привреду. Да би постигла равнотежу платног биланса и могла да отплаћује дугове она ће морати да пронађе начин да више од половине свог националног дохотка остварује извозом робе, услуга и знања (данас тек једна трећина националног дохотка Србије потиче од извоза) и уз све мање дознака радника у иностранству.

То би морао бити повод да неки садашњи и будући српски политичари, попут Била Клинтона али и Маргарет Тачер, Герхарда Шредера или легендарног Денг Сјаопинга и других лидера новоиндустријализованих земаља дођу до закључка да национални интерес почиње и завршава се у економији. Много ближи пример за то имају у распаду бивше Југославије који је почео оног тренутка када више није могла да враћа дугове које је направила седамдесетих година прошлог века градећи своју социјалистичку утопију. У међувремену, у свету је нестала и неолиберална утопија коју смо оберучке прихватили почетком прошле деценије а биланс су милиони незапослених, растуће сиромаштво и губитак перспективе у многим до скора развијеним земљама. Европска социјалдемократска утопија пролази кроз најдубљу кризу од Другог светског рата а Европа је данас једини континент у свету који бележи негативне стопе раста. Успешне су само оне земље које су на време схватиле да су политичке и националне утопије прошлост, да су успешна привреда и висока запосленост основе моћи савремених држава, чији лидери нису зазирали од дубоких и политички често непопуларних реформи да би то постигли.

Професор Факултета политичких наука