Стварна моћ лежи у Америци

Кан- Када се 2002. године са филмом „Ранино венчање” Хани Абу-Асад (Назарет, 1961) појавио у канској „Недељи критике”, очи и публике и критичара са неверицом су биле упрте у сценаристичке и редитељске домете овог палестинског авио–инжињера који је филмску каријеру започео као продуцент. Акада је Берлину 2005. био награђен за изузетан филм „Рај сада” о бомбашу самоубици (био номинован и за Оскара, освојио „Златни глобус”), светска филмска јавност је била сигура да је ђаво однео шалу и да Асадово име ваља на дужи рок памтити.

 Палестински сценариста, редитељ и продуцент, појавио се на 66. Канском фестивалу са филмом „Омар”, са жестоким, бескомпромисним и неочекиваним крајем, причом о тројици младића који попут многих својих земљака на своју руку преузимају акције и пружају отпор израелским војницима и полицији на окупираним територијама, који се са лакоћом издвојио међу најбоље филмове приказане у такмичарском програму „Известан поглед”.

Сви Ваши досадашњи филмови имали су ипак оптимистички поглед, у „Омару” сте песимистични. Да ли је тако због тренутне ситуације у Палестини и региону ?

Ни „Рај сада” није баш био оптимистичан филм, али извели сте добар закључак – мање сам оптимистичан. Верујем да се све одлуке везане за мир и мировни процес не доносе ни у Израелу,ни у Палестини, наше се судбине решавају у Сједињеним Америчким Државама. Људи који одлучују у САД су несавесни, не маре ни за шта осим за богатство и новац. И док год их конфликти између Палестине и Израела,или шита и сунита хране, конфликти ће постојати. Људи из Хамаса су мали пиони. Чак су и Израелци мали пиони у порешењу са стварном моћи, а то је САД.

Хани Абу-Асад и Дубравка Лакић 

Занимљиво, али ниједан од ликова у овој Вашој жестокој причи није политички мотивисан? Намера или ?

Да. Ово је мој најзрелији филм и политика није тема, већ питање какве су последице одлука и чина који није добро припремљен. Ово је филм о младим људима који морају да преузму одговорност, али немају довољно искуства,тако да је овде више реч о људском понашању него о политичким ставовима.

После гледања „Омара” тешко је опоравити се тако брзо, јер је гледалац суочен са реалношћу опасног, насилног и тужног живота без много избора, у Палестини наших дана?

То јесте била моја намера, али је заиста добро чути овако нешто од неког ко није са тог подручја. То значи да мој филм може да допре до различитих култура и различитих људских бића. Култура је живо ткиво које стално мора да се креће и надграђује. Јер, када култура постане музеј, значи да је мртва.

„Омар” изазива и осећај стида код гледалаца који нема утицај на мировни процес? Да ли је то добро или лоше по филм?

И добро је и лоше. Сигурно је да је осећај срама део моралног става према у односу на чињеницу да је људско биће способно да чини лоше ствари. Три су начина на који можете, ако не спречити, а оно обесхрабрити људе да чине лоше ствари. То су: казна – ако чините лоше ствари бићете кажњени, кривња – изазивање осећаја кривице јер се апелује на савест и, као треће, срам – ако учините лошу ствар стидећете се себе. Осећај стида и срама је веома важан у сваком друштву, а у модерном покушава се побећи од тог осећаја. Модерно европско друштво је постало друштво индивидуалиста и конзумера и у њему је осећај стида постао непожељан. Што се мање стидиш себе и својих поступака, постаћеш већи и бољи конзумент.

У „Омару” је све тако људски, али ово је и филм о изборима у животу?

Као филмском ствараоцу било ми је важно да знам како се људско биће понаша у ситуацијама када мора да бира између самог себе и својих пријатеља.

Наративна архитектура „Омара” блиска је акционом филму?

Волим о овом да причам зато што је то суштина филмског стварања. „Омар” је и жанровски и стилски микс. Он је мешавина и комедије и трагедије. Жанровски, желео сам да постигнем мешавину драматичне љубавне приче и политичког трилера који у себи носи елементе параноје, потере, неизвесности и изненађења. Потеру у филму сам покушао да прикажем што реалистичнијом и зато нисам користио музичку потпору, већ природне звуке људских ногу у трку, испресецаног људског даха...

Уверљивости ових сцена али и целог филма веома је допринео Ваш директор фотографије.

Изузетно, а ово му је први филм! Сниматељ Ехаб Асал је дебитант.Са њим сам заједно уживао у слављу филмских слика,од којих неке остављају људе без даха.

У филму се бавите и осветом?

Пет је елемената које имам у филму, отварам пет тема:  поверење, љубав, пријатељство, издају и освету.

Много тога се Вашим јунацима догађа због једне жене?

Не знам како је са вама, али једна од највећих мотивација у мом животу је љубав. Највећи мотив у животу мог младог јунака је љубав према тој младој жени у филму. Кроз то се отвара и питање лојалности. Омар је лојалан и својој љубави и својим пријатељима и својој земљи. И још нешто: у палестинском друштву жене воде главну реч. Можда то споља тако не изгледа, али верујте ми да је тако.

Можемо ли „Омара” назвати палестинским мејнстримом?

Ха! У смислу буџета филма – да! Поигравао сам се са могућношћу да „Омар” буде мејнстрим филм, у смислу жанра и акције, али не толико мејнстрим за интернационалну публику колико за палестинску која је такође далеко од арт-хаус филмова, које не гледа и не поштује. Палестинске и уопште арапске гледаоце, желео сам довољно да забавим како би их кроз то изазвао да размишљају о оних пет елемената о којима смо причали, али и да их суочим са сопственим страхом. „Омар” је први палестински филм у који је чак 95 посто новца уложила Палестина, пет посто Дубаи и ово је филм у којем су сви из екипе Палестинци.

-----------------------------------------------------------

Моба Куељу

Нисте одустали од екранизације романа „Једанаест минута” Паула Коеља?

Економска криза која је почела још 2008. учинила је да изгубим много новца тако да сам у овом периоду морао да одустанем од пројекта. Међутим, молим вас да објавите да преклињем Коеља да ми врати права, јер сам сада спреман да снимим филм. Он и у Србији има пријатеље, он свуда има пријатеље и неко ће му моју молбу већ пренети.

-----------------------------------------------------------

 „Омар“ освојио награду

 Асадов филм „Омар“ управо је освојио „Награду жирија“ у такмичарском програму „Известан поглед“ 66. Канског фестивала. Жири којим је председавао дански редитељ Томас Винтерберг, а међу члановима биле и глумице Жанг Жији и Лудивин Сањије, истакао је да је овај филм дао велики допринос фестивалским „незаборавним тренуцима који ће остати у колективној меморији као колективно огледало људске егзистенције“. Свечана додела „Златне палме“ најбољем филму у главном програму, биће одржана вечерас.