Велика плата за изузетне

Да ли су функционери код нас преплаћени, а политика најбољи начин да се зараде велике паре? Душан Бајатовић, који је директор ЈП „Србијагас”, посланик и члан неколико надзорних одбора, месечно заради око 20.000 евра. Политички функционери плаћени су много мање: председник Републике Томислав Николић има 150.000 динара а премијер Ивица Дачић 172.000 динара.

Саветници државног врха добијају до 120.000 динара. Све те бројке у Србији делују астрономски, али праве стручњаке треба и платити, а ако то нису, не треба их ни ангажовати.

Важна је и контрола прихода и имовине функционера и то је у Србији регулисано законом. Тако је и у земљама развијене демократије, али многи ипак памте случај политичара из Велике Британије који је завукао руку у државну касу да би на свом имању изградио кућицу за патке.

Од тада су посланици у Британији обавезни да објављују додатне приходе. У Француској је Влада ове године објавила имовинско стање свих министара. У Шведској грађани имају увид у плате посланика и друге изворе њихових прихода.

Наши саговорници кажу да нам не недостају закони, да добар рад треба добро и платити, а да политичари немају велике плате, због чега нису мотивисани, па улазе у „сиву зону”. Много важније од тога колико ко зарађује јесте покретање индустрије и запошљавање.

Немања Ненадић, програмски директор Транспарентности Србија, каже да Закон о агенцији за борбу против корупције обавезује да се сви приходи пријаве. Ако се нешто не пријави, следи кривична одговорност.

„Агенција има годишњи програм контроле, а понекад се обављају и ванредне контроле. Систем није довољно добар, јер агенција нема довољно овлашћења. Зато је предложена промена Закона како би се прецизирао број функционера чија ће имовина бити подвргнута провери. Важно је и да не прође четири године а да не буде провере. И Пореска управа има право провере, а ако функционери не пријаве имовину, следи додатно опорезивање. Предвиђено је и одузимање противзаконито стечене имовине, али то је тешко доказати.”

Зоран Стојиљковић, политиколог, каже да постоје две групације у којима могу бити велике плате: то су политичке функције и функције у јавним предузећима.

„Јавна предузећа имају монопол, неретко велике плате за малу одговорност, и њихов избор је нетранспарентан. Политички функционери и саветници имају мале плате, што их не стимулише, већ тера да остварују друге приходе, па се тако нађу у борду неке корпорације. Дешава се и да поклоне плату а раде, на пример, на приватном универзитету. Разноразним комбинацијама улазе у зону конфликта интереса.”

„У јавном предузећу плата може бити и пет до десет хиљада евра, што и не би било много да се доводе људи са експертским знањем, преко конкурса, људи који ће поправити стање у фирми. Међутим, јавна предузећа улазе у дубиозу зато што је много запослених и зато што су на неке потезе натерани да би сачували социјални мир. Било би боље да одвоје социјални дампинг и да људе примају преко конкурса”, објашњава Стојиљковић. Говорећи о саветничким местима, он каже да та места нису за неафирмисане људе, јер они већ имају посао и толике плате. „Ако су стручни, онда им вреди дати велику плату. Али, они добију мање плате и понеки управни одбор. Ни министарске плате нису велике, што је демагогија, и зато се улази у сиву зону, па чујемо да је неки министар са примањима од 120.000 динара купио авионе и камионе које никако не може да финансира с тим примањима.”

Милан Николић, социолог, каже да је важно колико ко ради и колико је квалитетан.

„Неко ко је научни проналазач не може да се мери са чистачицом. Друга ствар је ухлебљење партијских активиста, који оду када друга партија дође на власт. Одржавање партијског активизма ретко даје квалитет, јер ретко долазе квалитетни људи, али они дају део примања странци. Наш проблем је што је на тим местима плата често велика, а не ради се ништа. Ипак, већи проблем од плата у јавним предузећима и на политичким функцијама јесте незапосленост, коју социолози рачунају другачије од економиста. Они кажу да је код нас незапослено 40 одсто од укупно способног становништва, у које спадају и млади и Роми и инвалиди… Млади одлазе у иностранство и тако минирамо своју будућност. Политичким елитама одговара када млади и паметни оду, па могу да причају шта хоће. Последња добра година у привреди била је 1989, а онда су дошли неолиберали који су рекли да је важан финансијски сектор и услуге. Видимо како су прошле земље које су тако радиле – Италија, Шпанија, Португалија… Немачка и Кина су јачале индустрију и оне иду напред.”