Монополи и правна држава

У расправи о реформи јавног сектора покренута је тема о односу према монополима и, посредно, о антимонополској политици. Овде је важно уочити разлику између монопола који су у државном власништву и монопола који су то зато што су у државном власништву. Такође, потребно је имати на уму да чињеница да у некој земљи постоји само једно предузеће не мора да значи да је оно и монопол. Јер ако је реч о малој, отвореној привреди, унутрашње и спољашње тржиште су једно тржиште, као рецимо унутар Европске уније, тако да се цена формира на том светском а не на монополисаном унутрашњем тржишту. У том контексту је потребно најпре утврдити шта је тачно, како се то каже, природни монопол, а шта је монопол зато што је држава власник.

Када је реч о монополима који су то зато што је држава власник, што је далеко најчешћи случај у посткомунистичким земљама, тада су приватизација и либерализација најбоља средства повећавања ефикасности, како у коришћењу постојећих средстава тако и када је реч о улагањима и привредном расту.

Када је, пак, реч о природним монополима, где није могуће ослонити се на конкуренцију (на пример, пруге, путеви, неке комуналије), тада је најчешће прва идеја национализација, дакле државно власништво. Јер, приватник ће тежити да заради што је могуће већи профит, а то ће у недостатку конкуренције значити да ће потрошачи плаћати вишу цену него што би она била када то не би био монопол. Пошто ми знамо, математички, која је тржишна, значи цена која би се оформила на савршеном тржишту, тада је најбоље да држава преузме контролу над тим монополом и одреди управо ту цену, без обзира на то што тога тржишта у стварности нема.

То је традиционално оправдање државног власништва над, понављам, природним, а не било којим, монополима. Чим се овако схвати проблем природног монопола, намеће се питање да ли постоји алтернативни начин да се постигне исти циљ? Разлога има више зашто државно власништво не мора да буде добро решење. Да не бих улазио у детаље, можда је најједноставније да укажем на проблем да није јасно коме одговара држава када је власник. Услед тога се дају предлози да држава повери управљање приватницима, који би, рецимо, били мањински власници. А могући су и други аранжмани. Ваља, међутим, разумети о ком проблему је реч и која су алтернативна решења.

Проблем природних монопола, уосталом као и јавних добара уопште, јесте, како је својевремено рекао Самјуелсон, што "ми знамо решење али не и начин како да до њега дођемо". Проблем није превасходно у томе ко ће колико да заради, дакле није превасходно питање правичности, већ ефикасног коришћења производног средства. Ми знамо како се оно ефикасно користи у условима конкуренције и приватног власништва, али не и у условима када је реч о природном монополу, дакле када по дефиницији нема конкуренције. Циљ је да се и тада производ или услуга продају по тржишним ценама, јер ће се тако обезбедити ефикасно коришћење тог ресурса, али је потребно наћи политичку алтернативу, јер тржишта нема.

Е, сада, ако не бисмо имали наслеђе државне привреде, гледали бисмо да нађемо политичко средство које некако природно припада држави. Будући да је кључно средство државе то што може да се ослони на принуду и ако се жели да та принуда буде легална, дакле заснована на закону, тада је најприродније посегнути не за власништвом над монополом (јер то подразумева национализацију која се са много разлога може сматрати у супротности са смислом владавине права), већ за регулацијом. У том случају се отварају могућности за различите комбинације мера, пре свега фискалних, којима се може постићи да се приватни власник над природним монополом понаша као да послује на тржишту на којем постоји конкуренција. Предност овога приступа је трострука. Прво, држава се не бави послом који није у складу с оним чему би држава требало да служи. Друго, однос власништва и управљања је заснован на комерцијалним а не на политичким интересима. И треће, и најважније, обезбеђује се флексибилност, јер природни је монопол природан само метафорички. Са технолошким напретком оно што је данас природни монопол сутра то не мора да буде. А много је лакше променити пропис него пролазити кроз циклусе национализације и приватизације.

Све ово нема никакве везе са монополима који су то зато што је држава власник. Практично сви примери који се дају у расправи о приватизацији јавног сектора у Србији су такви, наслеђени, монополи (на пример, Нафтна индустрија, Електропривреда, ЈАТ, Пошта, транспортна предузећа, највећи број комуналних предузећа, а ту спадају и делимични монополи као што су Телеком, осигуравајућа друштва...). По мом мишљењу, на њих би напросто требало применити закон о заштити конкуренције или антимонополски закон, било да он постоји или га је потребно дописати или изнова написати. Уопште нема ни моралног нити економског оправдања схватање да се закон о заштити конкуренције примењује на све осим на она предузећа која су у државном власништву. У правној држави, антимонополски савет, или агенција, требало би напросто да донесе одговарајућу одлуку о томе да је држава у сукобу са законом. У читавој тој ствари постоје елементи који захтевају и примену закона о денационализацији (што се посредно признаје јер се предвиђа бесплатна подела акција јавних предузећа, што као мера денационализације има своје недостатке). Тако да је држава, када жели да задржи власништво над предузећима, у сукобу са бар два закона, или чак два скупа закона.

Све ово не би требало бркати са регулацијом тржишних монопола, или монополске конкуренције, како је схвата савремена економска наука. Јер је, у одређеном смислу, предност приватне својине управо у томе што омогућава присвајање профита, који настају услед привремених и пролазних предности које се остварују у конкуренцији и на тржишту. Најбољи пример је, наравно, из заштите интелектуалне својине и предузетништва уопште. То што је неко предузеће у неком тренутку јединствено, односно нема их већи број, не значи да је реч о монополу који није настао конкуренцијом и који би требало додатно регулисати, то јест коме је потребна било која додатна регулација осим оне тржишне.

Расправа о јавном сектору и о односу према јавним предузећима је заиста о томе у каквој држави људи желе да живе. У правној или оној заснованој на дискреционим овлашћењима; у земљи у којој је закон исти за све или у земљи где једна правила важе за приватни а друга за државни сектор. На крају крајева, о томе је реч.