Лицем у лице с човеком и човечанством

Кан – Из препуне дворане „Шездесете” гласно питање: „Ко је по вашем мишљењу најсмешнији комичар?”, на које је легендарни комичар Џери Луис спремно одговорио: „Кери Грант! И Берт Рејнолдс! И замислите – не ја”, на шта се одмах заорио смех.

Џери Луис, данас 87-годишњак, још насмејан, окретан и бодар, почасни је гост 66. Канског фестивала, који му је уручио „Златну палму” за животно дело, приредио пројекције филмова „Човек за даме” из 1961, у којем је Луис превазишао себе и испред и иза камере, као и овогодишњег филма „Макс Роуз”, Денијела Ное, у којем овај последњи бурлескни комичар из златне ере америчке комедије, игра главну улогу. „То је најбољи сценарио који сам имао прилику да прочитам у последњих 40 година и ово је први пут да сам улогу прихватио тако брзо!”, изјавио је Џери Луис, хвалећи се да је коначно пронашао сценарио свог животног калибра и физиологије.

Џери Луис насмејао Кан

Са Џеријем Луисом, француском глумачком легендом Аленом Делоном (синоћ му је уручена „Златна палма” за свеукупан опус) и Хичкоковом леворуком плавушом и још лепом Ким Новак, 66. Кан је ушао у своју завршницу. На самом крају такмичарског програма виђени су филмови Романа Поланског и Џима Џармуша.

Маестро Полански је екранизовао прослављени роман „Венера у крзну”, аустроугарског писца Леополда фон ЗахераМазоха, читав филм поставио као позоришни комад за два лица и опет (попут претходног филма „Крвопролиће”) начинио праву филмску чаролију. Иронија, сензуалност и феминизам красе Мазохову прозу из 19. века, а Полански је из романа извукао два кључна лика, прерадио их према сопственој мери и прилагодио главној глумици, својој супрузи Емануел Сење, са којом сарађује 14 година после филма „Девета врата”. Сење игра улогу Ванде, хировите и вулгарне глумице која дошавши на аудицију за представу рађену према Мазоховом роману, у потпуности узнемирује Томаса (игра га Матје Амалрик), очајног позоришног редитеља који је адаптирао роман. Ванда представља све што Томас мрзи, али је она управо то што је потребно за улогу. Два позоришна лика постепено постају уплетени у вртлог фасцинације и манипулације, доминације и потчињавања. Аудиција за представу постаје представа за себе, а позоришна сцена омогућава неограничено кретање два лика, небројене могућности промене ситуација и стања, пригушену и интимну атмосферу. Управо све оно што је Полански желео да постигне стварајући, не само филм са узнемиравајућом и немилосрдном главном јунакињом, већ и оригиналан позоришни комад. Прави и примамљиви ехо свих његових претходних филмова. Оригиналну музику компоновао је славни Александар Деспла, док је директор фотографије Павел Еделман открио Поланском све чаролије дигиталне камере. Занимљиво, али Полански је Захер Мазохов роман „Венера у крзну” открио када је прошле године боравио у Кану, представљајући рестаурирану копију свог филма „Теса”. Само годину дана касније, добитник „Златне палме” за филм „Пијаниста”, вратио се са готовим филмом у нову трку за „Златну палму”.

Ален Делон пред доделу почасне „Златне палме”

Ни ново Џармушово дело, вампирски филм „Једино љубавници остају живи”, није без шарма, значаја и лепоте. Ова јединствена фигура у америчком независном филму, овог пута је стао лицем у лице са човечанством и понудио размишљање о људској егзистенцији кроз читаву цивилизацију. И то кроз причу о безвременој љубави два вампира.

И како то бива код Џармуша и овај његов филм је ослобођен традиционалних наративних кодова и све врца од слободног филмског кретања и лиричног ритма. Два вечна бића, два вампира, Адам (Том Хидлестон) и Ева (Тилда Свинтон) у љубави су вековима и на пад људског рода гледају са меланхолијом. Они су заправо метафора садашњег стања људског живота, крхки су, рањиви баш као и природа око њих, као и апстрактни градови Тангер и Детроит, тајанствени и магични, депресивни, али и даље са надахнутим музичким сценама. Погађате, опет је у Џармушовом филму музика важан лик. А на зидовима Адамове куће фотографије најславнијих светских научника и уметника. Међу њима и Николе Тесле, али и Нила Јанга. Цео филм је снимљен ноћу. Вампири не смеју на светлост дана.

-------------------------------------------------------------------------------

Стивен Фрирс у рингу са Мухамедом Алијем

Један од највећих боксера свих времена, митски Касијус Клеј алиас Мухамед Али, инспирисао је генерације филмских стваралаца, а сада и славног британског редитеља Стивена Фрирса да сними документарац оједној посебној епизоди у животу биоксера. У фокусу Фрирсовог филма је одбијање Мухамеда Алија да се бори са војском САД у Вијетнаму, дакле, боксерова одлука која је поделила Америку, постала његова највећа борба и судски случај који је мобилисао Врховни суд и највише правосудне органе у Америци. Узбудљив филм, вредан пажње.