Пребројавање добра или зла

Свестан ризика да као политичар губи, Борис Тадић је извињењем Хрватима за злочине Срба у протеклом рату крочио на клиски пут који би од њега могао да створи државника.

Није се чудити што је његов гест изазвао више покуда него похвала у земљи која је кроз историју правила митове од својих пораза, као да витешких и славних победа и није било. Председник се извинио у име оних који су починили злодела Хрватима. Оних које бих свакако да видим пред судовима, радије пред овдашњим него пред трибуналом у Хагу.

Тадић је шокирао збрајаче штета последњих хиљаду/тисућу година. Све које и данас води морбидна рука која прекопава стратишта, јаме и вртаче, Јасеновце и Вуковаре. Оне који због повеза националистичке мржње и нетолеранције преко очију и не могу да имају визију просперитетне и мирне будућности.

Докле ће се на овим просторима стално пребројавати почињено туђе зло, а сопствено потискивати као да га није било? Докле "наши" могу да убијају и пале, а злочин је само када исто раде "њихови"?

Каква је конкретна корист од извињења, пита једна жена на сајту "Политике". Морално прочишћење, а то је управо овај чин, није, госпођо, левантски базар за ценкање. Председник очекује да други следе његов пример, али ако то и не учине, само захваљујући његовом гесту имаћемо право да питамо зашто задах мржње и национализма из суседства загађује Србију.

Тадић је Бошњацима у Сребреници већ показао да жели да Балкан почне да пребројава добро, а не зло тешких историја. Ако је први, ако због тога желе да га разапну на зилотски крст, онда то увећава храброст личног чина, а председника кандидује за државника.

Прегледао сам коментаре читалаца српске штампе и хрватског тиска. Тачно, поприличан се број нашао у брадатом загрљају, односно За-дом-спремни еуфорији да извињења не треба давати нити их примати. Дражинци и францетићевци који би се поново здушно прихватили поравнавања рачуна историје/хисторије. Заправо људи који и не схватају да им жртве њихових народа ништа не значе – јер у супротном не би играли свој вуду плес и призивали обрачуне.

С којим то правом Александар Вучић може да каже да је председников гест "брука и срамота за Србију"? Ваљда једино с правом на имунитет иза кога се прикрива када грађане демократске Србије позива да крену у ратове. Моје је право да ме, без имунитета, срамота и од Вучића и од оних који политикантски ћуте.

Мржња није у моди, али национализам је остао, констатује хрватска списатељица Славенка Дракулић која је неко време емигрирала пред распојасаним хадезеовским домољубљем. Када прочитам колико су неки сада овде унели острашћеног парапатриотизма у напад на председника, остаје ми само да се с њом сложим.