Љубав две жене за „Златну палму“

Кан– Овај филм нас је све ослободио! – изговорио је на великој сцени Театра „Лимијер”,Стивен Спилберг, председник жирија Канског фестивала, уручујући „Златну палму” Абделатифу Кешишу за филм „Плаво је најтоплија боја”, односно „Живот Адел, поглавље 1 и 2”, изјавивши да ова награда припада и хероинама овог филма, глумицама Адел Ексаркопулос и Леи Сејду.

Кешиш је ауторски храбро и без икакве задршке, ослободио и себе и гледаоце свих стега и предрасуда о истополној љубави, понудивши снажну љубавну причу у којој су експлицитне сцене секса снимљене као право мало уметничко дело.

Адел Ексаркопулос и Леа Сејду су музе овог неочекиваног и само у првом тренутку шокантног филма француског редитеља туниског порекла (рођен у Тунису, одрастао у Ници), чије се досадашње филмско стваралаштво („Зрно и мазга”, „Црна Венера”...),може подвести под одредницу савремени неореализам. И „Живот Адел”, иначе рађен према стрипу „Плаво је најтоплија боја”,Жили Маро, има дубок контакт са реалношћу. Све у филму има готово документаристички израз, глумице не глуме већ живе своје ликове, камера је покретна и окретна, интимна и блиска, а колорит и игра светлости и сенки у служби је грађења атмосфере и промена на скали емоција.

Није се очекивало од вас као француског држављанина арапског порекла да снимите филм на ову тему. Још једна предрасуда?

Свет је пун предрасуда. Када сам завршио филм, рекао сам себи да би он могао да донесе нешто добро омладини Туниса, јер тамошња револуција не може бити комплетна без сексуалне револуције.

Хомосексуални однос у филму третирали сте тако што сте га поставили као страствену љубавну аферу са којима свако може да се идентификује?

У случају овог филма моја жеља је била да вам испричам љубавну причу, причу о страсној љубави, о судбинском сусрету два људска бића. О тинејџерки која стреми откривању живота и себе саме, света и љубави, која је слободног духа, али још у потрази за сопственим идентитетом, што је тако природно у периоду адолесценције. Та тинејџерка среће друго људско биће – и опет кажем људско биће, јер није важно да ли је мушкарац или жена. Један од веома важних елемената у филму је случај, судбина. Да сретнете неког ко је у стању да вас узнемири толико да промените радикално свој живот, ко утиче на вас да порастете, да волите без задршке, да патите. И све се то рађа из једног случајног сусрета.

Љубав као било која друга, без посебних захтева, али љубав према којој је друштво понекад нетолерантно?

Ништа милитантно немам да кажем о хомосексуалности, нисам ни покушавао да је дефинишем нити сам, током процеса снимања филма, икада себи рекао: Јесте, али ово су две жене. Истраживао сам и градио филм о љубави, са свом лепотом која је у то укључена.

Као што је лепота женских тела?

Женска тела у загрљају, пољупцу, у љубавном акту, снимали смо као слике, као скулптуре у свој својој лепоти. Потрошили смо много времена да би осмислили читаве кореографије тих сцена, како би оне биле естетски лепе, али ипак задржале и сексуалну димензију.

Период адолесценције је тема у неколико ваших филмова. Зашто?

Зато што је тај део наше младости увек у нама. То је одлучујући тренутак у нашим животима. С друге стране, имам велику дозу поштовања према данашњој младежи која је слободна, отворена, пажљива према спољном свету, много више него што је то била моја генерација. Страст и енергија коју доноси данашња омладина, даје ми неку врсту наде за будућност. Такође, данашња млада генерација много мање обраћа пажњу на расне, економске, етничке, социјалне и сексуалне разлике.

Има још много важних питања која филмом „Живот Адел” истражујете?

Друга важна питања су:како бити у вези, како постати пар, када се пар обрће, мења, како се љубав учвршћује и нараста страст, како и када се пар распада и растаје. Ту је и тема раскида везе, што је веома болно искуство које сви познајемо, јер уобичајено је да једно увек пати више. Та бол је слична оној која се осећа јутро после смрти неког блиског и може да траје годину, две или цео живот.

Филм изгледа веома органски, природан, визуелно свеж?

То је дуго путовање и почиње још мојим првим филмом. Напор да кроз филмове изразим тежњу за бољим и лепшим животом, за бољим и лепшим филмским сликама. Свиђају ми се ваше одреднице – органски и свеж, јер је то оно за чим тежим, за чим трагам и покушавам да искусим и представим. То је мој циљ. Када сам на снимању усред креативног процеса, тежим управо ка том циљу да мој филм буде што сличнији и блискији животу и лепоти која је свуда око нас.

Да ли је тачно да се нисте држали сценарија, да сте много тога мењали у ходу?

За мене је сценарио база за рад, али није нешто што је заувек зацементирано,нити нешто што треба једноставно претворити у слике на великом платну. Када сретнем глумце, онда ликови почињу да се мењају, постају живи. Наравно, глумци у ликове доносе и своје лично искуство и емоције, а све то додатно нараста када глумци сретну једни друге. Много тога новог се рађа из тада створене енергије. Следећи процес креативног писања настаје током самог снимања, када се може догодити да сви заједно „рирајтујемо” делове сценарија и дијалога.

Адел Ексаркопулос и Леа Сејду у филму „Живот Адел”

Глумице Адел и Леа су вам се потпуно препустиле и чини се безрезервно веровале?

Прво сам одабрао Леу Сејду да тумачи лик сликарке плаве косе, девојку чија породица припада уметничкој и интелектуалној елити, а онда је настао дуг процес избора глумице за лик тинејџерке Адел,која обожава књижевност и позориште, чији су чланови породице типични представници ниже средње класе. Када се на аудицији појавила Адел Ексаркопулос, када сам видео њену природну ведрину, њена уста, како једе и жваће, што је у филму веома важно, знао сам да је она та. Леа и Адел биле су извор моје инспирације и надахнућа, моји водичи кроз комплексне меандре приче, подстицај да више него у свим претходним филмовима, сада много више радим на бојама, тоновима и светлости.

Да ли сте размишљали о томе да ће многе сцене морати да буду исечене из филма како би он ушао у биоскопе у неким земљама?

Сматрам да онај који буде гледао филм треба да апстрахује и себе и културу из које долази, јер филм је уметнички рад. Требало би да буде гледан са високим осећајем слободе и са поштовањем за филмског ствараоца. Што се тиче дистрибуције, неке земље би могле бити узнемирене појединим сценама из филма, али како ја поштујем све земље и водим рачуна и како се облачим, како се понашам и какав језик користим, у име свега тога спреман сам да урадим неке мале измене.