Кратак прилог неразумевању Србије

Немам поверење у истраживања јавног мњења у Србији. Склони смо да дајемо политички и друштвено прихватљиве одговоре, да се сакријемо и утопимо у општи став, да се не разликујемо. Чувамо се. Знамо шта чинимо онима који на било који начин нису исти као ми.

У овом тренутку актуелан је „сукоб између државе и цркве”. Када се каже „држава” мисли се на владу а под „црква” мисли се, наравно, на Српску православну цркву. Иако мислим да је тај сукоб, нажалост закаснео, привремен и површан, он делује логично јер су једна наспрам друге, влада у коју, по свим истраживањима, грађани и грађанке имају најмање поверења, и СПЦ у коју имају највише поверења.

Разлика у поверењу постоји и када су у питању генерално омражени политичари и вољени црквени великодостојници. Авај, држава и СПЦ су се тако испреплели, толико личе, да не знам тачно на чему се заснива та разлика у поверењу.

Тако приликом сахране посмртних остатака Карађорђевића у црквеној порти верници звижде председнику Владе Републике Србије који држи говор над одром краља. Умирују их претендент на престо и председник световне републике речима: „У цркви смо!” Тај исти председник световне републике се крсти кад убаци гласачки листић у кутију. Ко разуме, разуме.

Политичарима се, често оправдано, замера да једно говоре а друго раде: „Лажу нас и краду. Сви”, кажу скоро сви. „Мисле на себе а не на опште добро, узимају сумњиве кредите, граде и купују велике куће, возикају се скупим колима, троше на провод и љубавнице... Политичари су сви исти”, иако знамо да нису.

Последњих дана, међутим, медији су пуни лоших слика о СПЦ које све више личе на скандале у које су уплетени политичари. Али Цркви се поводом питања кршења 10 божјих заповести свакодневно пружа опрост.

Да подсетим: „Не убиј”, каже заповест. Ко може да заборави освештање паравојних јединица током ратова у Босни и Хрватској, слике Филарета с митраљезом па до његовог недавног позива на војни удар... Да ли је он због тога у цркви осуђен или из ње избачен?

Наравно да није. Прећутано је. Значи опроштено. Као што ће очигледно бити прећутане, дакле опроштене, и све страхоте изречене на митингу о Косову у Београду.

„Не чини прељубе”, каже Православна црква! Поводом овог питања сам наишао на занимљиву разлику с Kатоличком црквом где заповест каже: „Не сагреши блудно!” Дакле, формално гледано, Качавенда није чинио прељубу већ се само огрешио о католичко „блудно сагрешење”.

Исто може да се примени и на Пахомија и о томе су сагласни црквени и световни судови који су случајеве гурнули под тепих, то јест у фиоку. Деси се тим поводом и понеко пензионисање па и разрешење владика али, по мом мишљењу, недовољно јасно и гласно.

„Не кради”, кажу и световне и божје заповести. Неки министри седе у затвору, а некима се суди због злоупотребе положаја и незаконитих кредита. Црква је, међутим, попустљивија према својим грешницима. Узео човек из касе милион евра у кешу!

И? Нико гласно не пита откуд тај милион у кешу у сефу СПЦ. У време заседања Светог синода возни парк испред Патријаршије луксузнији је од паркинга испред било које државне установе. Неке владике се не либе да без стида и срама јавно приказују луксуз у коме живе.

Наравно, нису сви црквени великодостојници исти, као што то нису ни политичари. Немогуће је не поштовати духовност и људску и хришћанску скромност покојног патријарха Павла. Немогуће је поштовати оне у цркви који се на њега нису угледали.

Ваљда је јасно да имам различит однос према вери и верницима свих религија, које искрено поштујем, и према црквама као институцијама које не поштујем и критикујем када саме забораве вредности које заговарају.

Мислим да постоје два разлога још увек великог поверења у СПЦ. Први су традиција и духовне вредности као друштвено и културно наслеђе Срба и Србије. Други, по мом мишљењу важнији, је наметнута неупитност православља као основног обележја српског идентитета.

На држави је тежак и дуготрајан задатак да кроз јачање својих институција тај идентитет обогати и аспектом демократског грађанства. То подразумева и апсолутно поштовање верских слобода али и јасну одвојеност државе и цркве.

Само тако ће се изједначити поверење грађана у ове две институције.