Љубина лепеза слика

Човек који не воли да „штанцује” слике нити често да излаже и не вапи за тим да његова дела откупљују музеји, приређује вечерас у 19 сати специфичну изложбу: десетак својих радова из приватних колекција Љуба Поповић ће премијерно приказати у галерији „Париски круг”, у Евроцентру. 

Може се рећи да је у питању права мала ретроспектива великих формата – од 1975, и дела „Космичка свест”, преко 1990, када је настала слика „Андрогини”, затим 1999. и „Временских гробница”, па до „Магичног круга”, завршеног прошле године.

Свака слика, сам аутор каже, роман је за себе, у њему има и сна, и јаве, и секса, и смрти. И свака је музика за око, често необјашњива речима и уметнику и посматрачу. Ипак, дело „Адам и Ева” лично доживљава као најбоље. У тридесетак приватних колекција налази се петнаестак његових капиталних дела, а када је мали формат у питању тај број премашује неколико стотина.

– Свака слика рађена је по неколико година, најмање две. Зато их и нема много па не могу ни да организујем много оваквих изложби. Годишње укупно урадим можда десетак слика, прича Поповић у друштву својих радова, који су већ јуче били постављени и додаје: 

– Сликари су подељени на оне који имају камион слика и излажу у Амстердаму, Лиону, па онда у Берлину. То је, што се мене тиче, путујући циркус. Сматрам да сликар треба да направи изложбу само онда кад има нешто ново да каже. Овај случај није такав, али се иза поставке крије добар разлог – жеља да осветлимо свет колекционарства, простор без којег не би било протока уметничких дела, део наше јавности који желим да презентујем у Паризу. Да покажем да се у Србији уметност ипак цени и да има много њених љубитеља, иако то тако не изгледа кад се погледа стање у ком смо. То је мој „подземни” начин промоције наше земље, јер будући да је наша држава не промовише, ни Французи онда не могу знати истину о нама. Зато сам инсистирао да текстови у монографији која прати изложбу не буду само о мени и мом раду, већ о колекционарима. 

Тако и јесте. Поред два осврта Срета Бошњака и Дејана Ђорића који се баве ауторовом поетиком и биографијом, у публикацији, која је објављена и на српском и на француском, налазе се текстови Милана Комненића „Слово о духовном збиру и приватним збиркама” и Николе Кусовца „Љубав изнад интереса”.

Како објашњава Поповић, финансијска криза која дрма Европу не дотиче миље колекционарства, али дотиче однос према култури.

– Моје слике бирају посебни људи, често они који имају донекле перверзну идеју о сликарству. Реч је о неколико великих колекционара у Француској. Један од њих живи у дворцу у Нормандији и има 36 мојих слика великог формата. Њих је набављао или од мене или путем јавних продаја. Последња под називом „Има ли живота после смрти?”, димензија 2,69 пута четири метра, коначно је нашла своје место на његовом зиду. Поред тога, посебно сам поносан на то што се моје дело „Месечарка” налази у највећој светској колекцији слика надреализма у Њујорку, која припада директору листа „Пари мач“. То ми значи више од било које награде коју бих добио, а које сам иначе увек одбијао да примим. Питате ме за кризу. У свету продаје слика ње нема. Али има кризе интереса за уметности, како код нас тако и у иностранству. То је неко ново време које не годи ниједном уметнику.