Радост стварања

Две младе жене, Марина Анђелковић, дипломирани архитекта ентеријера и дизајна, и Јасмина Игњатовић-Илић, дипломирани костимограф, баве се уметничким радом на посебан начин. Оне, с пуно ентузијазма и жара, уче децу од малих ногу да је уметност – лепа. И да је треба уважавати и поштовати. То успешно чине у приватној дечијој школи примењених уметности "Примарт" у повећем двособном стану у једној наизглед сасвим обичној вишеспратници у мирној улици надомак Врачарског платоа.

Марина је радила у Институту за архитектуру и урбанизам. У почетку је била веома задовољна, али после рођења кћерке и повратка с породиљског одсуства све је теже налазила себе у фирми у којој је радила. Зато се одлучила за заокрет: дала је отказ. Одлучно и без много двоумљења. А како је увек успешно правила декоративне предмете и украсе за себе и пријатеље, одлучила се да отвори ову школу намењену деци узраста од шест до 14 година.

– Решила сам да одем у приватнике и у томе сам имала подршку супруга и породице. Отворила сам ову школу јер волим уметност. Нисам се покајала, али не могу да заобиђем чињеницу да код нас није лако бити приватник у овој области. Нисам успела да добијем кредит за отварање школе, нису имали слуха за то. Сама купујем сав прибор и комплетан материјал, немам олакшице при куповини; плаћам исту цену као и свако други ко уђе у књижару иако је реч о средствима за рад – каже Марина.

Јасмина Игњатовић-Илић је хонорарно радила у својој струци. Била је костимограф на телевизији и у позоришту. Радила је и као модни креатор.

– Хонорари су били веома ниски, стални посао као неки најлуђи сан. Нисам била задовољна ни материјалном страном, а ни начином на који се ради: од јутра до сутра. Зато сам се придружила Марини, јер рад с децом је креативан сам по себи. И још важније, господариш својим временом: тачно се зна када су часови и када си без обавеза – објашњава Марина жалећи што се код нас уметност не цени колико заслужује и додајући да се само од деце, васпитаване од малих ногу да воле уметност, посећују изложбе и концерте, може очекивати да то наставе да чине и кад порасту.

Иначе, ова мала али сложна уметничка колонија имала је успешне изласке ван зидова стана у коме је смештена: дечији радови из ове уметничке радионице били су прошле године први пут на Октобарском салону. И добили – награде.

– Нема овде зараде, трошкови су велики, али има пуно задовољства уз оно најважније: господариш животом – кажу наше саговорнице.

Иначе, ова приватна школа примењених уметности је као и свака друга школа: почиње у септембру, а завршава се у јуну. Похађа је 40 дечака и девојчица различитог узраста, подељених у групе (према годишту), а овогодишња месечна школарина била је – 4.000 динара.

– Без динара кредита за приватнике, без субвенција, без олакшица ма које врсте, кренула сам у велику неизвесност, али се нисам покајала. Волим да радим и волим ово што радим – поручује Марина, а Јасмина потврдно клима главом показујући тако да се ни она није покајала што се одлучила за рад у приватном аранжману.