Radost stvaranja

Dve mlade žene, Marina Anđelković, diplomirani arhitekta enterijera i dizajna, i Jasmina Ignjatović-Ilić, diplomirani kostimograf, bave se umetničkim radom na poseban način. One, s puno entuzijazma i žara, uče decu od malih nogu da je umetnost – lepa. I da je treba uvažavati i poštovati. To uspešno čine u privatnoj dečijoj školi primenjenih umetnosti "Primart" u povećem dvosobnom stanu u jednoj naizgled sasvim običnoj višespratnici u mirnoj ulici nadomak Vračarskog platoa.

Marina je radila u Institutu za arhitekturu i urbanizam. U početku je bila veoma zadovoljna, ali posle rođenja kćerke i povratka s porodiljskog odsustva sve je teže nalazila sebe u firmi u kojoj je radila. Zato se odlučila za zaokret: dala je otkaz. Odlučno i bez mnogo dvoumljenja. A kako je uvek uspešno pravila dekorativne predmete i ukrase za sebe i prijatelje, odlučila se da otvori ovu školu namenjenu deci uzrasta od šest do 14 godina.

– Rešila sam da odem u privatnike i u tome sam imala podršku supruga i porodice. Otvorila sam ovu školu jer volim umetnost. Nisam se pokajala, ali ne mogu da zaobiđem činjenicu da kod nas nije lako biti privatnik u ovoj oblasti. Nisam uspela da dobijem kredit za otvaranje škole, nisu imali sluha za to. Sama kupujem sav pribor i kompletan materijal, nemam olakšice pri kupovini; plaćam istu cenu kao i svako drugi ko uđe u knjižaru iako je reč o sredstvima za rad – kaže Marina.

Jasmina Ignjatović-Ilić je honorarno radila u svojoj struci. Bila je kostimograf na televiziji i u pozorištu. Radila je i kao modni kreator.

– Honorari su bili veoma niski, stalni posao kao neki najluđi san. Nisam bila zadovoljna ni materijalnom stranom, a ni načinom na koji se radi: od jutra do sutra. Zato sam se pridružila Marini, jer rad s decom je kreativan sam po sebi. I još važnije, gospodariš svojim vremenom: tačno se zna kada su časovi i kada si bez obaveza – objašnjava Marina žaleći što se kod nas umetnost ne ceni koliko zaslužuje i dodajući da se samo od dece, vaspitavane od malih nogu da vole umetnost, posećuju izložbe i koncerte, može očekivati da to nastave da čine i kad porastu.

Inače, ova mala ali složna umetnička kolonija imala je uspešne izlaske van zidova stana u kome je smeštena: dečiji radovi iz ove umetničke radionice bili su prošle godine prvi put na Oktobarskom salonu. I dobili – nagrade.

– Nema ovde zarade, troškovi su veliki, ali ima puno zadovoljstva uz ono najvažnije: gospodariš životom – kažu naše sagovornice.

Inače, ova privatna škola primenjenih umetnosti je kao i svaka druga škola: počinje u septembru, a završava se u junu. Pohađa je 40 dečaka i devojčica različitog uzrasta, podeljenih u grupe (prema godištu), a ovogodišnja mesečna školarina bila je – 4.000 dinara.

– Bez dinara kredita za privatnike, bez subvencija, bez olakšica ma koje vrste, krenula sam u veliku neizvesnost, ali se nisam pokajala. Volim da radim i volim ovo što radim – poručuje Marina, a Jasmina potvrdno klima glavom pokazujući tako da se ni ona nije pokajala što se odlučila za rad u privatnom aranžmanu.