У дубокој повезаности с народом

Изражено као последица модерне секуларизације друштва, одвајање државе и цркве добило је у време присилне комунистичке атеизације и стварања парарелигијских профаних култова партијских вођа радикалну форму потпуног потискивања цркве из јавног, културног и друштвеног живота. Након краха социјализма започео je процес битне друштвено-политичке промене и прелаза, односно враћања у претходни капиталистички систем у којем је уз поштовање принципа секуларизације црква поново заузела своје место у друштву.

Чињеница је да је положај цркве у држави побољшан, почев од социјалног положаја свештеника, увођења веронауке у школе до честих комуникација између представника највиших државних и црквених власти, али однос према цркви нису променили њени радикални критичари. Чим би она изразила свој став о неком важном питању и изнела своје мишљење, одмах би је oви критичари оптуживали за мешање у државне послове и упозоравали друштво на опасност од клерикализма, клеронационализма и клерофашизма. Такве дисквалификације, осенчене комунистичком носталгијом за временом неме, безгласне и безутицајне цркве, праћене су и извесним страхом од цркве.

Тај атеистички страх има своју основаност, јер су у условима дуготрајуће тешке економске кризе и отворених социјалних проблема црква и религија добиле на значају. Међутим, повећан углед верских организација не значи и клерикализацију друштва. Подршка коју поједини црквени великодостојници дају одређеним политичким опцијама и друштвеним организацијама као и њихово самостално и радикално критичко иступање у односу на државну политику и политичка решења легитимно је изражавање њиховог мишљења. Неспоразуми између цркве и државе настају када власт за остварење неких својих циљева не добије подршку цркве. Тада се у јавности пренаглашавају њени унутрашњи проблеми да би јој се смањио углед, а она дискредитовала.

Непосредан повод поновног преиспитивања односа државе и цркве у Србији су њихови различити ставови о Бриселском споразуму као решењу проблема опстанка српског народа, државе и цркве на простору Косова и Метохије. Неслагање које је црква изразила у вези са тим споразумом веома је значајно као гест забринутости над реалном опасношћу која прети српском народу и адекватне одбране суверенитета и интегритета земље на простору самопроглашене државе Косова. У ситуацији када се нечувеним притиском на нашу земљу, израженим и непримереним захтевом немачких парламентараца приликом њихове недавне посете за променом свести Срба у односу на проблем Косова и Метохије, настоји да Србија претвори у девојку која неће моћи да каже „не”, став цркве је важан за очување моралног интегритета нације.

Та морална духовна вертикала темељи се на значају СПЦ за формирање националног идентитета и очување српске државе. У време турског ропства српску државност је чувала црква, а када је укинута Српска патријаршија онда је православни српски народ сачувао идеју о својој државности и устанцима пре два века успео да обнови своју државу. Током екстремних искушења кроз која су прошли Србија и српски народ, светских ратова, југословенског самопоништавања и комунистичког разарања националне духовне традиције, СПЦ је делила њихову судбину.

Уколико се имају у виду ове чињенице, онда је јасно да је осим своје есхатолошке димензије СПЦ и значајна национална институција дубоко повезана са својим народом. Србија као секуларна држава се темељи на верској толеранцији којом потврђује мултирелигијски капацитет и управо у том контексту СПЦ не губи свој значај за већински, српски народ. Одвојеност институција световне и духовне власти не може оспорити њихову животну, друштвену и културну повезаност, јер се њихове активности укрштају у духовној реалности грађана верника. Када се суочимо с том реалношћу, у којој се укидају њихова разграничења, онда препознајемо да је, уз уважавање њихових битних релација, управо то место одакле треба кренути ка решавању свих текућих неспоразума у комуникацији између државе и цркве.

*Научни саветник Балканолошког института САНУ