Ватромет ме подсећа на бомбардовање

Представа „Смрт трговачког путника” Артура Милера у режији Александра – Саше Дунђеровића и у копродукцији Колектив театра из Велике Британије, Колеџ театра и Евримен позоришта из Корка (Ирска) гостоваће вечерас и сутра на сцени „Раде Марковић” Београдског драмског позоришта. Куриозитет је већи ако се зна да ће ово гостовање бити реализовано само две недеље после премијере (16. маја) у матичном Евримен позоришту.

Др Александар – Саша Дунђеровић је рођен у Београду. Живи и ради у Ирској. Завршио је средњу школу „Норман” у Оклахоми (САД), дипломирао је позоришну режију на београдском Факултету драмских уметности, мастер студије из области драме је завршио на Универзитету Оклахоме (САД), а докторирао позоришне студије на Универзитету Ројал Халовеј у Лондону.

Драма „Смрт трговачког путника” у Србији је актуелнија него икад. Колико је ова прича занимљива ирској публици?

Цела генерација младих људи је напустила Ирску од краха Келтског тигра 2008. године и отишла у Аустралију, Канаду или чак Велику Британију. Млади овде немају посла! Као што вероватно знате, у Европској унији је преко 50 посто младих испод 25 година незапослено. У Ирској има доста случајева где су старији погубили новац из пензионих фондова у колапсима разних националних банака. Пензиони праг се све више и више помера, тако да ће ускоро и 70 година бити мало за одлазак у пензију. Идеја је да радиш док не умреш како не би морали да ти плаћају пензију, коју си редовно уплаћивао цео свој радни век. Економски фактор који је позадина текста „Смрт трговачког путника” је веома релевантан за Ирску. Такође, централни сукоб оца и сина, јесте генерацијски судар новог и старог. Овај текст је релевантан у овом моменту и паралела са Србијом потврђује да је Милеров текст ванвременска класика која може да комуницира са различитим културама и периодима.

Представа „Смрт трговачког путника”, коју управо режирате, део је капиталног ирског националног програма „Окупљање 2013. године”. О чему је заправо реч?

Идеја овог програма јесте да се сви Ирци из дијаспоре врате у Ирску на одређени период и споје са својим породицама или пронађу своје корене. Вероватно знате да Ирци имају једну од највећих светских дијаспора, око 70 милиона, а ово је значајан моменат за ирску државу и ирски народ. Данас у Ирској живи око четири и по милиона људи. У мојој поставци Милерове драме играју Патрик и Џејмс Кронин, отац и син, Американци ирског порекла који су се вратили у Ирску у оквиру ове прославе. Иначе, Патрик је веома искусан глумац са преко 300 телевизијских серија и филмова, а играо је и три различите верзије поставке комада „Смрт трговачког путника” у Америци.

Шта за вас ово гостовање значи? Да ли је то увод у успостављање ближе везе са родним Београдом и овдашњим позориштима?

Последњи пут сам радио у Београду представу „Чежњу под брестовима” 1992. године у Народном позоришту, која је била на репертоару до 1999. У тој години ми је умрла мајка, глумица Вука Дунђеровић, у времену када је НАТО бомбардовао Београд. Дошао сам  мајци на сахрану из Енглеске и био у том периоду у Београду, што је на мене оставило изузетно тешке утиске. И дан-данас не могу да гледам ватромет а да се не сетим бомбардовања. Имао сам позив да радим представу 2009. године од Књажевско-српског театра у Крагујевцу где сам режирао представу „Клуб Нови светски поредак”. Волим да радим у Србији, и одазвао бих се радо позиву из овдашњих позоришта, али, нажалост, нико ме не зове, тако да сам јако срећан што ћу имати прилику да покажем своју представу у Београду.

Живимо време наметнутих вредности, тржишне економије и другог. Колико је тешко, изазовно просечној породици да живи у таквим искушењима?

Ирска је фантастична по томе што има велике породице где се сви држе заједно. Њихови типични породични скупови су између 70 и 100 људи, и није необично да мање место чини четири до пет породица где су сви међусобно повезани. И управо та блискост и повезаност им омогућава да преживе све потешкоће. Ирци су изузетно издржљив народ, они су први 1922. успели да се откаче од Британске империје, што је феноменалан подухват с обзиром на то да је Британија у то време контролисала цео свет. Наравно Енглези не би били то што јесу да им нису „увалили” грађански рат и отцепили Северну Ирску коју и дан-данас држе. Што се Србије тиче, дивим се српским породицама, јер ко год је умео да преживи деведесете са толико маштовитости мора да је много паметан и храбар, али и луд.

Како гледате на београдску позоришну стварност?

Написао сам недавно два чланка за позоришне новине „Лудус” поводом реструктуирања управљања позориштима, с обзиром на то да је прошло двадесет година од објављивања моје прве књиге „Менаџмент у позоришту”, а да се суштински ситуација није променила. Контактирао сам и са градоначелником Београда и понудио сам помоћ и своју експертизу у организовању система, који би омогућио транзицију позоришних закона и савремене моделе управљања позориштима. Немам никакву повратну информацију. Надам се да нећу бити у прилици да за двадесет година, кад ћу се ваљда пензионисати, морати да пишем поновно о томе како се ништа није променило у систему управљања позориштима у Србији. Јако ми је жао што видим пуно младих и талентованих људи који не могу да дођу до изражаја зато што систем није направљен тако да им се пружи шанса. Развој нове српске позоришне културе није јача страна. Поуздано знам да се и у Великој Британији и у Ирској велика средства усмеравају у правцу развоја нове драме, нових писаца и давања шанси младим талентима.

Да ли планирате у наредном периоду да неку представу режирате у родном Београду?

Да, јако бих волео да режирам у родном Београду, али за то је потребно да неко пожели да сарађује са мном и са мојим позориштем Колектив театар. Чудно је што смо могли да радимо и у Сао Паулу и у Техерану, али не и у Београду, одакле сам. Ми смо увек отворени за сарадњу. Београд је мој град и увек га носим у срцу, где год да идем. Ја сам Београд, то нико не може да ми одузме.