Статусне лажи

Зашто људи лажу? Зашто покушавају да нас свесно и намерно обману, причајући причу за коју знају да није истинита? Људи се одлучују да слажу у оним ситуацијама у којима верују да би говорење истине довело до неког негативног резултата или да не би донело жељени резултат. Најкраће речено онај ко лаже покушава да избегне нешто што је за њега негативно или да оствари нешто позитивно. И зато када неко лаже, морамо да се запитамо зашто то чини – коју практичну или симболичну корист покушава да оствари?

Једна врста лагања која настаје у детињству је покушај да се лагањем постигне одређени статус у групи или друштву. Зато ову врсту лагања називамо статусно лагање. Деца се упоређују с другима и често закључују да су лошија од других ако немају оно што имају други. Зато у тим ситуацијама почињу да мисле да су други вреднији од њих, а да су она мање вредна. Себе и другога сагледавају у некој врсти друштвене вертикале, сматрајући за себе да су „доле”, а да је други „горе”. Непријатно осећање ниже вредности их покреће на покушај да се „попну” на исти ниво на којем је други, или да га, ако је могуће, престигну и буду „виши” од њега. Један од начина да у односу на другога поправе свој статус јесте да лажу како и они имају исто то што има други, или да имају нешто што је још вредније и боље од онога што има други.

Што се дете више осећа мање вредним од својих вршњака, то ће и више да лаже у покушају да „подигне” своју вредност. Ако му друга деца поверују, оно почиње да се осећа вреднијим, тако да ће и следећи пут применити исти поступак. На тај начин статусно лагање може да постане навика, коју особа практикује и касније у животу, као адолесцент и као одрасла.

Посматрајући друге људе и осећајући снажно осећање ниже вредности, ове особе измишљају разноразне приче у којима себе представљају као успешне, богате, храбре, племенитог порекла, рођацима познатих личности, с везама у „високом” друштву итд. „Барон” Минхаузен је најпознатији пример. Такве особе, своју завист према другима покушавају да претворе у завист других према њима.

Други покушавају себе да представе као сирочад, велике жртве и болеснике, како би кроз самилост других добили љубав и прихватање. Други овакве лажи могу лако да препознају, а како лажи постају невероватне (а те приче и забавне), они подсмевајући се тој особи која лаже, крију од ње да су је „раскринкали”.

Ако дете статусно лаже, то не треба да се схвати као безобразлук, већ као израз осећања ниже вредности. Тада га треба научити да други који нешто има не вреди више од њега, нити оно вреди мање од другога. А када то научи, престаће емоционални разлози за овај облик лагања.