Попуштене шансе

Начин на који је јерменски редитељ Хакоб Казанчјан изабрао да сценски представи драму „Вирус” Синише Ковачевића није одговарајући зато што се бројна значења трагичности јунака у драми не изражавају са потребним интензитетом. Комад који говори о болести и о односу друштва према болесницима, њиховом немилосрдном одбацивању и прогањању, као и о кривици и судбини, али и о породичном наслеђу, на сцену је утиснут у стилу изразитог поетског реализма. Кореографски, музички и ликовни елементи представе су превише јарки, доминантни у тој мери да не представљају средства која адекватно преносе драмски садржај (сценски покрет и избор музике Хакоб Казанчјан).

Глумци делују као авети залутале у једну визуелно–музичку драму. Ћушнути у тонове Равеловог „Болера” који се непрестано понављају, у различитим варијацијама, као и у плес сенки других извођача који наступају иза провидне завесе, dramatis personae постају скоро небитне, као да играју туђе драме. Томе још треба додати и да је глума преовлађујуће наивна и драмски неубедљива – у незахвалном споју са том јаком поетском стилизацијом, дубина трагичности ликова, Александра (Ишкан Гарибјан), његовог оца Димитирија (Армен Сантросјан), сестре Марије (Гохар Карапетјан), Ане (Нара Саргсјан) и других, не долази до неопходног израза. Да невоља буде још већа, Ковачевићев текст је приметно скраћен што је довело до даљег драматуршког расејавања и до скоро потпуног губитка фокуса радње.

Са великим интересовањем чекана „Госпођа министарка” у режији провокативног Оливера Фрљића и извођењу загребачког сатиричког позоришта „Керемпух”, није испунила висока очекивања домаће публике.  Главни разлог постојања представе врло је тесно везан за контекст играња; њена основна интригантност се налази на језичком плану – глумци у Загребу играју на српском језику, врло течно савладаним (саветник за језик и сценски говор Богдан Диклић). Изазовност овог поступка продубљена је редитељевим избором да се српска игра титлује на хрватски, чиме се експлицитно и луцидно упире прст у нонсенс борбе за политичко одвајање два сродна језика, односно националистички конотирану језичку изолацију. Музика у представи је традиционална српска, игру глумаца значајно прате тамбурице и трубе; представа почиње и завршава се староградском песмом „Болујем ја, болујеш ти”, а током њеног трајања прелећу препознатљиви инструментални тонови других српских песама из тог времена, на пример „Свилен конац” и „Марш на Дрину” (избор музике Ирена Поповић).

На загребачкој сцени су ови поступци неоспорно идејно и политички врло пробојни, у погледу безобзирног иритирања националистичко–патриотских табуа. Међутим, са пресељењем представе на нашу сцену, њихова оштрица се тупи, смисао сплашњава, а пробојност се драстично кочи. Извучена из оригиналног контекста, Фрљићева „Госпођа Министарка” је преовлађујуће незанимљива и осредња представа зато што је то, у погледу стила, једно застарело, врло конвенционално читање Нушићеве сјајне друштвене комедије.

Текст је постављен водвиљски, глумци играју врло оштро и нагажено, као да су испали из слепстик комедије. Јурцају као да су на тркама, пузе и извијају се да би додворили ауторитетима, бече се и буљаве без граница, хистеришу, шиште и кркљају као да их је стрефило лудило. Мане ликова су изџикљале преко сваке мере, израсле су у немани које прете да смрве читаво друштво. Иако се за овакву игру може наћи идејно оправдање (лудило власти), она је врло једнолична и брзо досади. Сценска ефектност карикатуре се муњевито троши ако се не развија промишљено, али и ако игра глумаца није врхунска, што овде јесте случај.

У односу на Нушићев текст, искључен је лик Министра, његово завршно појављивање – то је значајна интервенција јер подвлачи Живкину (Елизабета Кукић) пуну супериорност, чињеницу да је њен муж Сима у тој ситуацији потпуно сувишан. Треба нагласити и то да је завршетак представе, за разлику од њеног остатка, врло узбудљиво решен. Под упаљеним светлима у целој сали, Живка се директно обраћа публици, сејући гнев и очај јер је остала без министарских бенефиција. У тој сцени, због упаљених светала и непосредног обраћања, долази до снажног продора актуелног друштвеног тренутка, када Нушићеве сподобе постају део наше политичке стварности. Ту се назиру друштвено-политички домети које је ова представа могла да достигне, али нажалост није.