Прве жртве економског бума

Током 66. Канског фестивала као један од најизвеснијих фаворита за награде најчешће се помињао филм „Додир греха” познатог кинеског сценаристе и редитеља Жија Жангкеа, припадника такозване шесте генерације кинеских филмских аутора и потписника филмова какви су: „Џепарош”, „Платформа”, „Свет”, „Непозната задовољства” и нарочито вишеструко награђивани „Мртва природа”.

 Разлога за готово свакодневни разговор о Жангкеовом „Додиру греха” било је много и то не само због евидентних промена у стилу и у жанровском опредељењу овог аутора, већ превасходно због храбрости да бескомпромисно проговори и „наслика” насиље као један од озбиљних проблема у модерној Кини, и као једну од последица економског бума ове земље.

 Из Жангкеовог филма „Додир греха”

У форми омнибуса од пет независних прича инспирисаних истинитим догађајима из различитих дела Кине, Жија Жангке је суочио међународну публику са нечим што до сада није могла да види у кинеском филму, издижући тему насиља испровоцираног социјалном неправдом на универзални план. Многи су му због тога предвиђали „Златну палму” за најбољи филм, а Спилбергов жири је Жија Жангкеу од срца уручио Награду за најбољи сценарио.

Храбро од Вас, у „Додиру греха” отворили сте неколико тема из савременог живота Кине о којима до сада није било речи на великом екрану?

У последње три-четири године уочио сам много насиља у Кини што ме је шокирало. Прва инспирација за филм родила се из оног што сте видели у трећој причи „Додира греха” када бахати клијент покушава да силује рецепционарку у спа-центру зато што је пун новца, а онда су се рађале идеје за свих пет прича у оквиру овог омнибуса. Мишљења сам да откада се Кина бори да оствари фантастични економски развој, новац је постао велики извор насиља.

Мислила сам да су у Кини, као земљи гвоздене дисциплине, сцене које смо видели у Вашем филму немогуће?

Нажалост, могуће су. У сваком случају у прошлости се о насиљу није никада дискутовало нити је оно било тема кинеске културе и кинеског филма.

Зашто?

Због система цензуре. Али, ако не именујемо насиље као проблем, ако пред тим затварамо очи, то ће онда такође бити врста насиља против кога морамо да се боримо.

С обзиром на то да смо видели „Додир греха” и да сте са оваквим филмом на Канском фестивалу, да ли то значи да Вам је цензорска комисија дозволила да изнесете овај проблем?

Било је тешко знати унапред да ли ће филм проћи цензуру и ја нисам желео да спекулишем или да се изложим некој врсти аутоцензуре. Било ми је важно да изразим своја веровања у слободу и да се не одрекнем оног што сам хтео да покажем и да укажем у овом филму. Мислим да је једини начин да цензори прихвате филм за приказивање јесте да се сними филм какав редитељ жели и иза кога чврсто стоји. Мој филм је добио дозволу цензорске комисије за приказивање у Кини, што значи да и ту постоји прогрес.

Дозвола упркос томе што у филму има неколико убистава и једно самоубиство?

Самоубиство је нека врста мистериозног феномена у последњих неколико година, поготово што су се догађала један за другим. Самоубиство које сте видели у филму снимљено је у фабрици у Гвонџоу чији је власник једна тајванска комопанија, а пре него што сам тамо дошао нешто се слично заиста догодило.

Прошетали сте нас кроз готово све кинеске покрајине и показали да су починиоци насиља и злочина заправо жртве социјалних неправди и социјалних разлика? Такав јаз постоји и у Кини?

Све моје приче су повезане са насиљем. У првој причи насиље је проузроковано социјалном неправдом, великом провалијом између богатих и сиромашних. У другој, оно је последица неке врсте менталне неприлагођености рапидној урбанизацији Кине која гута сеоска подручја и зауставља им развој. У трећој причи, насиље се родило као последица одбране личног дигнитета нападнуте жене од стране бахатог, богатог мушкарца, док је у четвртој реч насиље последица самодеструкције које је пак последица немогућности проналаска излаза из огромне пресије које модернизовано и убрзано друштво врши на појединца.

Занимљиво, али у филму видимо да појединац узима и судбину и правду у своје руке реагујући на неправду и не чекајући на реакцију правосудног система?

То је знак нарастајућег индивидуализма. Кина је постала модерно друштво које се све више отуђује од самог себе. Све се мање међусобно комуницира и све мање је начина да се осигура људски дигнитет и зато људи све више осећају да треба да се заштите од неправде. Интернет у томе доста помаже. Рецимо, о догађају из прве приче, о обесправљеном рудару који је убио власника сумњиво приватизованог рудника у северној кинеској покрајини, сазнало се захваљујући интернету. Раније није било начина да се изрази сопствено мишљење о неком догађају, али је данас то могуће.

Можете у овом интервјуу да кажете све што желите а да не размишљате шта ће рећи кинески ауторитети ?

Заиста о томе не размишљам нити спекулишем у одговорима.

У односу на предходне филмове, нарочито на „Мртву природу” , филм „Додир греха” је и другачијег жанра и другачијег стила?

Сама прича је захтевала промене и у жанровском приступу, јер реч је о драми о насиљу, и у стилу. Тачно је да сам се у „Мртвој природи” више као сликар. То се могло видети и у покрету камере која је отварала кадрове приче полако као што се полако отвара уроловани папирус класичних кинеских сликара, али и по употреби зелене боје. Према традицији кинеских „зелених слика”, увек после црних тоново обавезно долази бар мали додир зеленог. У „Додиру греха” све пршти од боја и брзог ритма у складу са драмом и жестином насиља у друштву брзих промена.

Једном сте ми рекли да је у Кини на сцени американизација?

Да. И то не само у филмовима и у биоскопима, већ и у свакодневном животу.

И то утиче на мале, обичне људе?

То значи утицај америчких филмова, телевизије, музике, брзе хране, Мекдоналдса, Кока коле, Оскара. Тако се људи уче да традиционалне вредности остављају иза себе и концентришу се на новац са којим би могли да купе сву ту чаролију коју виде.

А како усред свега тога видите себе?

Сконцентрисаног на стварање независних филмова који су изузетно важни и са надом да ће отворено тржиште отворити могућности и за независан филм. Такође са надом да ће механизам отворених могућности донети слободу и правду.

Сутра: Амат Ескаланте, мексички редитељ, награда за најбољу режију