Дечија љубав у окружењу страха

Филм „Хели” младог мексичког редитеља Амата Ескалантеа (Гуанахуато, 1979), реалистички сирова и брутална драма о одрастању усред седмог круга мексичког корупцијског и нарко-пакла, с којом овај аутор затвара трилогију започету филмовима „Крв” („Sangre”, награда критике Кан, 2005) и „Копилад” („Los bastardos”, „Известан поглед”, Кан, 2008), био је приказан као први такмичар у изненађујуће жестокој трци овогодишњег Канског фестивала.

 У изванредно снимљеном и веома атмосферичном  „Хeлиjу” Eскaлaнтe спуштa стaрoсну грaницу свojих jунaкa, љубaвни пaр у филму je 17-гoдишњи пoлициjски кaдeт и 12-гoдишњa ученица, кojи сaњajу o бeкству и тajнoм вeнчaњу упркoс зaбрaнaмa нешто старијег брaтa Хeлиja, a њихoвa нeпрoмишљeнoст учинићe дa пoстaну жртвe стрaшнe и убитaчнe oдмaздe нaркoкaртeлa кojи свoje пипкe имa и у пoлициjи. Мексичка реалност у најсировијем облику, „изврнута” попут утробе пред очима међународне публике. И наравно да због тога што на експлицитан начин указује на проблеме у својој земљи, на живот окружен насиљем, корупцијом и страхом, ником није пало на памет да Ескалантеов филм назове „антимексичким”.

Сиротињско одрастање у суровом окружењу бахатих моћника није само мексички специјалитет. Ескалантеов „Хели” се зато са лакоћом издиже на универзални план. И можда баш у томе лежи тајна одлуке Спилберговог жирија, да се Амату Ескалантеу додели Награда за најбољу режију 66. Кана...

Трилогија о савременом мексичком животу?

Сви тако кажу, али треба да знате да је нисам радио свесно. Наравно да између моја три филма има веза, рецимо- како се суседна, америчка култура импрегнира у мексичко друштво. Зато филм „Крв” указује на готово перверзне ефекте глобализације, филм „Копилад” говори о проблемима илегалних мексичких имиграната у САД који аутоматски бивају увучени у убитачно насиље, а „Хели” прича о тешком положају радничке породице која је једна од многих запослених у фабрици аутомобила коју је амерички „Џенерал моторс” отворио надомак мог родног града, пет сати вожње од Мексико ситија, због чега се није променила само животна околина већ и начин живота.

Ваша мајка је Американка а отац Мексиканац?

Да, и зато сматрам да ми то даје право да о томе говорим и да је присуство оваквог односа моћи у свим мојим филмовима веома логично.

Из Ескалантеовог филма „Хели”

Многе је шокирала уводна сцена у „Хелију”, вешање испребијаног младића запаљеног пениса, у знак одмазде и упозорења. Песницом гледаоцима у стомак, није ли то ипак превише?

Није ми била намера да било кога шокирам, тешко да ћу икада више моћи да поновим овакву сцену, али моја је жеља била да укажем на одређену врсту насиља и да изазовем одређена осећања код публике како би јасније указао на атмосферу страха у којем свакодневно живе моји филмски јунаци. Та психолошка дименизија мене највише интересује. Патња коју људи осећају када су окружени насиљем. Насиље и страх је реалност сваког тренутка чак и када вас се не дотиче лично.

Може ли мексички редитељ да направи филм без насиља?

Ха, ево пробаћу то да урадим следећи пут. Признаћете да је „Хели” пре свега љубавна прича двоје наивних и невиних тинејџера, чија ће се љубав завршити трагично, али не њиховом кривицом. Њихова љубав пада у сенку ужасних злочина током којих страдају невини и потпуно недужни људи. У мојим претходним филмовима „Крв” и „Копилад” није било ни љубави ни романтике. Наравно, у будућности ћу сигурно радити и другачије и причати различите приче.

Желели сте да укажете како насиље утиче на младе људе?

То и јесте био негде мој циљ. Насиље и тортура итекако утичу на младе људе који живе и одрастају у окружењу тортуре. И шта су последице тога? Данас у Мексику никога не изненађује када чује неко дете од 10-15 година уговорено и плаћено да почини ужасни злочин. У протеклих шест месеци широм Мексика је убијено око две хиљаде људи, током седам ходина 70.000. У мојој земљи постоје две реалности – најбогатији човек на свету живи у Мексику и неки од најсиромашнијих људи на планети такође живе у Мексику. У стистему који функционише тако, дакле, нешто није у реду и све што видите у мом филму последице су тога. Наравно, ја сам се фокусирао на екстремне случајеве и доста тога је плод моје имагинације инспирисане стварношћу.

Почели сте да снимате филмове са 15 година?

Један период детињства провео сам у Лос Анђелесу, окружен филмовима, а онда сам две године живео у Остину у Тексасу окружен филмским друштвом Ричарда Линклејтера и његове екипе која је сваког уторка приказивала филмове Фазбиндера, Вернера Херцога, Шантал Акерман, Тарковског. Толико су ми њихови филмови „завртели” мозак да сам отишао у Шпанију и уписао филмску школу коју сам напустио после шест месеци, јер сам се ужелео родитеља. Највише сам о филму научио гледајући филмове, читајући филмске књиге и играјући се са камером.

Чини се да волите и Серђа Леонеа?

Његови филмови и јесу велика инспирација, мада је он стварао под великим утицајем западних жанровских филмова. Волим филмове Дарија Арђента и филмове Стенлија Кјубрика. Јаке, снажне филмове.